Ponedjeljak, 23.11.2020

Dževad Harbaš :”KRAVA U ČIZMAMA…”

ZEHRU SAM NOĆAS OKASNIO, AL’ EVO IDE MOJA SUPER KOMIČNA PRIČA, DA SE RAHAT NASMIJETE…



Priče iz naših avlija… dvadeset i osma priča…

KRAVA U ČIZMAMA…



Ne znam kako ova današnja mlađarija more po cijeli dan sjediti za onim komjuterom i da belji u nekakve sigre, koje niđe veze s’ vezom nejmaju. Nit’ jedu, nit’ piju, samo čandrkaju po njemu i čujem da se još sakriju od staraca pa ponesu i u krevet pa nastavljaju. Ti komjuteri što se nosaju, vele da se zovu lap i još tup. Što se zovu i „tup“ ne znam. Ma, ne znam ja te stranjske jezike, al’ garant otupiš i pobenaviš, beljeći u onaj malehni televizor, što ti dođe uz njega. Meni ipak za moju pisaniju nekako draža stara dobra „kuc“ mašina, marke „Olimpija“. Šta će oni kad nema ‘lektrike ha ha ha, džaba im onda ta tehnologija. Ode sve u helać. Pravo da Vam reknem bile mi i žao ti’ sabija. E, kako smo se mi znali posigrati. Da su nam starci dali, mogli smo do gluhi doba se igrati. I nikad dosadno. Baš mi sad na pamet pade šta smo radili…



Bio sam haman već omladinac, pa se ko biva i malo podvirijo i bom smio ostati i malo duže na vani. Pogotovo kad stari radi po noći. Mati bi samo rekla da ne pravimo belaja i da joj slučajno ko ne dođe „na harac“. To je ono kad neko od komšija dođe pa te izrezili staroj, e onda sam nama obr’o zelen bostan. Prvo što fasujem onu tunjovu motku, al’ je najgora bila zabrana izlaska i u avliju, a raja dođe pod pendžere i još te haka…
Sjedimo ti mi tako na travici… Ljetno doba. Nas pet jarana kontamo đe ćemo, kud ćemo…

– Haj’mo malo prohodati do Bakšaiša…reče jedan.
– Ma, neću bolan…nebi sad proš’o pored greblja, nema ti para. Znaš da po ‘vakom mjesecu bude i prikaza…reče drugi.
– Jes’ vala, a i šta ćemo tamo, nećemo krasti valjda mohunje…uključim se i ja.
– Pa, haj’mo onda prugom, samo nako prohodati, fino se vidi od ovog punog mjeseca.

Ustali mi i idemo prugom. Neki hodaju po šinama, a neki skakuću po pragovima. Na nama ljetna garderoba. Kratke ‘lače, majice i sandale plastične, uzete u Jugoplastici. Jedan jaran u “japankama”. Haman pade kad mu se japanka okrenu dok je hod’o po šini. Njemu to bi krivo, kad smo se nasmijali, pa ih izu i zadi za pojas. Odjednom jedan jaran stade i tiho prošapta:
– E znam šta ćemo.
– Šta?
– Idemo u onaj progan i skinuti ogradu onom čo’eku što nas vazdan ćera sa njiva kad igramo lopte. Sazn’o sam, nije njegova livada, nego nekog čo’eka što je u Njemačkoj, a njemu smeta galama, pa nam zato nikad ne da, da igramo lopte.
– A je l’ on u kući?
– E nije, on je brale o’š’o neki dan na more, njihova smjena. Znam zato što je i moja tetka o’šla isto kad i on. Vidio sam ga na želježničkoj stanici kako prtlja one putovaljke i galami na ženu što ne pohiti.
Idemo mi polako prema onom proganu. Niđe na putu žive duše, mrkli mrak. Samo se naziru svjetla iz kuća.
– A da nema pašče u avliji…pita jedan jaran.
– De ne seri, šta si se prep’o, nema bolan ne bio. Taj je škrt, taj ni sebi ne da često jesti, kamo l’ paščetu.
Svi smo se počeli smijati, onako iz tihana, a jaran što upita onako postiđen, samo reče, da ako je gazda pogan, onda vele ljudi da je i pašče pogano.

Prilazimo mi njegovoj kući, a ono ograda drvena, sve pod špagu. Nama se bacamo na pos’o. Ja i jedan jaran skidamo kapiju đe se ulazi. Tamam je počeli podizati u vis da je skinemo sa kuka, a ona poče škripati. Mene trnci prođoše u sekundi.
– Šta ćemo, ako neko čuje, najebali smo, k’o žuti?.
– Hani, drži je tako, sad ću se ja na nju popišati i nama će proraditi.
– A budale, jesi ti normalan, đe to more tako bit’.
– E, sa’š vidit’.

Izvadi on onu svoju mukicu od „smokija“ i zaliva li zaliva, nikad da prestane, koliki li mu je onaj mihur, Bože mili. Uzvuče on one svoje kratke ‘lače i priđe meni i počesmo je mrdati, lijevo, desno i onda u vis i baš ne škripe. Skidosmo mi kapiju.
– Ha, šta sam ti rek’o…sine priki li’k ha ha ha. Od sve muke i straha i ja se nasmija.
Ostala tri jarana, skidaju ostale tarabe. Sa tarabama izvališe i onaj direk, a on sav od kolomasti.
– U sve ga ne jeb’lo, sav se ja ukalja…opet smijeh.
– Čekaj bolan, a đe ćemo sa ovom ogradom?
– Ma, odni´ćemo je na vrh livade, nek’ je traži, kad je takav smrad.
I baš mi uprtili kapiju i ogradu i pravac na njive. Tamo je zafrndeljimo kod dalekovoda. Direk nismo nosili, jer je sav od kolomasti. Kad smo se vraćali zezamo se mi i prolazimo popri´ko kroz nečiju avliju, a jedan jaran ni pet ni šest podiže kapiju od avlije, preleti preko puta i skide kapiju od te avlije i obisi onu prvu. Vrati se nazad i na ovu, obisi kapiju od one preko puta.
– Haj’mo sad džal niz džadu, veli on.
Mi sa smijehom polako idemo, kad pored nas prolazi neki čo’ek p’jan k’o sikira i prilazi onoj avliji kroz koju smo mi prošli. Ljulja se on k’o Banjaluka ’69, al’ ostaje na nogama i vazdan nešto traži na kapiji. Odjednom poče sam sa sobom pričati:
– Majku mu jeebbeem, hikkk, kako nemaa one reze hikkk…ma garant sam promašiooo kuću.

Odjednom poče da se dere:
– Senooooooo, Senadaaaaaaa, jesi li u kućiiii?
Pale se svjetla u kući. Upali se i vanjsko. Izlazi pokrupna, ‘nako pozafatna žena i viče:
– Jesam, šta se dereš, probudićeš cijelu mahalu. A đe si se jope tako nalijo, da Bog da, ne crko.
– Hani da te pitam, je l’ ovo naša kuća?
– Jes’ hajvanu, haj’ ulazi, nemoj da nas narod sluša.
– Dobro, kad ti kažeš da jes’, onda jes’, a đe reza?
– Kakva te spopala reza, de prekini.
Ufati njega žena ispod ramena za ruku i odvuče kroz vrata. Srećom ona se na kapiju nije ni okrenula…
Sutradan mi sjedimo na travici i prisjećamo se od sinoć naše gege, kad ja iz džepa vadim šajtov i dugačko klupko tertive.
– Šta’š sa tim?
– Stavićemo u šajtov papira i staviti na sred ceste, a tertivu zatrpati prašinom i kad neko naiđe misliće da je pun para i kad se slegne da ga uzme, ja ga samo polako povučem…ima da se iscipamo od smijeha.
– Baš dobar fazon, haj’mo to naperiti..reče jedan jaran…

Sve smo uredili i pripremili i čekamo…Čekamo, al’ niko da naiđe. Mislili smo već odustati, kad u daljini od Kombiteksa ide jedna mlađa žena na kotaču. Malo vjetar puhn’o pa joj podiže onu zelenkastu suknju sa štraftama i ona jednom rukom vozi kotač, a drugom pridržava suknju da joj se ne diže. Kad je prišla bliže prepoznali smo je. To je ona iz Kralja što je raznosila varen’ku i ponekad prolazila i našom mahalom. Ja mislio da se ne šalimo sa njom, al’ bilo već kasno. Već je prilazila Hasanovoj kući i k’o da je soko, ugledala šajtov. Mi se posakrivali po travici, polegli i čekamo. Sjaha ona sa kotača, prisloni ga baš na tarabe od moje avlije i hiti prema šajtovu. Slegnu se ona da ga uzme, a ja trznu tertivu, a ona zaroni, haman pade u prašinu. Mi se ´vamo cipamo od smijeha, al’ se ne pojavljivamo. Ona se zatrka da lapi šajtov što prije, a ja jope ga trznu, a ona jadna zahavrlja i pade u onu prašinu. Sijevaju njeni batakovi na sve strane, vide se i gaće u boji, konda su od kupaćeg kostima, a jedna bena od ovih mojih pajdaša nije više mog’o izdržati, pa viknu:
– Mala, kad će biti slike gotove?
Poskasmo i mi ostali i pobjegosmo prema Vrbiku, smijući se…
Čujemo mi iza nas kako nas ona „časti“ i kako nam psuje od tave čiviju, al’ nama ne smeta ni malo. Kad smo se dovoljno udaljili smijajući smo joj mahali. Vidimo i ona se onda poče smijati. Mora da je skontala i ko biva, kažiprstom nam maše i prijeti.

Ovo su samo neke, što bi’ rekli gege-šege iz našeg vremena, al’ kad sad čujete šta je moj did radio i njegove anegdote, nećete vjerovati…

Sjedimo ja i moj did na vani, pod onim njegovim starim crvenim dudom i eglendišemo. Pred njim ibrik, fildžan i dvi’ kocke šećera. Pripalijo dido čibuk, gleda niz avliju, stara majka prođe sa malim naviljkom sijena i odnese ga kravama, a on se odjednom okrenu i pogleda me i reče:
– E, unuče, sad mi nješto padnu na pamet, kad stara odnese blagu ovo sijeno, da ti ispričam. Ho’š li poslušati?
– A, kako neću bolan ne bio, jašta nego hoću.
On onako ozaren i nasmijan krenu sa pričom.
– Bilo je to nekako vri’me kad sam malo doš’o vamo iz ‘Stambola. Ma dosadilo mi bilo, pa ga jebi. Tuđina ubija. Im’o sam i para i žena i svega, al’ kad mi nampadne rodni kraj, ja se spakivam i put pod noge. Kol’ko se sjećam bilo je to haman uz onaj rat. Zasjeli mi bili kod Čeha u Hotel Bosni, jeli, pili nekoliko dana, kad jednu noć navrati neki ko biva gospodin i on sjedi sam i naručiva sebi piće i muzikantima i zove onu malu pjevaljku da dođe kod njega da joj nješto rekne. A ta ti je mala bila moja. Znaš ono, ja je održav’o, plać’o, odiv’o, obuv’o i sve što joj treba. Bila li’pa, ma, k’o san. Slabo je govorila naš jezik, mađarica je bila. Ne mogu se sad sjetit’ iz kog je grada, al’ nadoće mi kašnje. U meni sve počelo kuhati, kontam sad ću ustati i žvajznuti ga preko labrnje i satrati ga ko pisaljku, al’ mi jarani vele, hani bolan, pušćaj ga, on je trgovac u prolazu. Doš’o prodati neke krave i bika, pa nek’ malo otpune. Samo ti maloj rekni da ga zadržava, a mi imamo plan šta ćemo…
Ja gled’o u njih, i nama skontao da će biti neka zajebancija, pa odust’o od onog da ga tučem…Ustanem ja i samo maloj šapnem da ne smi´ sa njim u krevet, ni slučajno, a da ga zavlači ci´lu noć i da mu vadi para što god more više i izađem sa moja tri jarana napolje.
– Pa šta ste smislili, deder da čujem…
– Onaj tamo, je ostavio kod jednog čo’eka u štali krave i bika. Znam đe je to. Ispred je svez’o veliko pašče, a šupa je od kuće udaljita pedeset koraka…reče jedan moj jaran, koji je emigriro u Avstraliju i nikad se nije ‘vamo ni vratio.
– Pa šta mi imamo sa tim?
– Ukrašćemo mu kravu i noćas zaklati i nama staviti u pajc za pastrme i sudžuka.
– Kako ukrasti?
– Haj’ ‘vamo, sad ćeš skontati.
Odvedoše oni mene unuče kod zaprežni’ kola i pokazuju dvoje gumeni’ čizama.
– Šta će vam čizme, sve vas ne ubilo?
– Ne sikiraj se ti, ideš li sa nama, il’ ne ideš?
– Idem, kako neću ići.
Krenuli mi polako kroz onaj mračaj, jedan drži konja i ide pjehe, a mi ostali se vozimo. Stadosmo kod jedne usamljene kuće, a u daljini na misečini primjećujem štalu.
– Haj’mo polahko iza štale, drži der ovaj pajser, a ti ponesi ćuskiju.
– Ja uzmem ćuskiju i za njima. Stigli mi iza štale i počesmo odvaljivati od ozada daske. Daske gnjile, haman same se odvaljivaju i mi tako uđemo u štalu. Izaberemo najbolju kravu, obusmo joj čizme i kroz one daske izađemo. Prije nego ćemo poć’ prihelbetimo opet one daske i dođemo do zaprežni’ kola i pravac kod jednog jarana mesara. Cijelu noć smo radili i spremili sebi za zimu pastrme i sudžuka, kol’ko ho’š. U sabah oš’li leć’. Sutradan mi jope u Hotel Bosnu, kad nam priča gazda kako je onaj bio i prič’o im kako mu je neko ukr’o najbolju kravu, al’ nikako nije znao kako je ukradena. Bili i žandari i vidili stope od obuće i čizama, al’ od krave niđe ni jedne stope. Neki nama počeli pričati da nije neka prikaza, il’ onaj Drekavac…
– A šta je Drekavac dido?
– Ma to ti je ko nekakva pristraha, il’ što sad vele vampiri.
– Ko onaj Dragula?
– Tako nekako, samo taj Drekavac, pi čitavu noć valjda dreči i živi u šumama i još ga niko nije vidio… To je unuče narod izmislio bolan. Kol’ko li sam ja puta noćio u šumi i nikad ga ni vidio ni čuo nisam.
– Šta bi kasnije?
– Ništa…Imali smo čitavu zimu šta meziti… E, tako mu i treba kad tuđe cure barka ha ha ha.



Did se poče grohotom smijati, a bom i ja a njim i razmišljam, kako li su se mogli samo toga sjetili i obuti kravi čizme.



Zainteresirani koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks…Vaš Dževad Harbaš alias Dick Tracy

Cenzura.ba

cenzura.ba
WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com