Srijeda, 08.07.2020

DŽEVAD HARBAŠ “U ONO FINO VRIJEME, IMALI SMO JARANE SA KOJIMA SMO SE IGRALI, A NAJVIŠE LOPTE…”

U ONO FINO VRIJEME, IMALI SMO JARANE SA KOJIMA SMO SE IGRALI, A NAJVIŠE LOPTE…

Evo komična i nostalgična priča na tu temu…Ugodno čitanje…oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu mi se javiti u inboks.
Priče iz naših avlija 2…trin’esta priča…
STADION
Radna akcija u našoj mahali je u toku. Danima nas desetak jarana uređivamo igralište na „Vrbiku“. Prvo smo kupili smeće, što su neke budale nabacale preko žice u „Vrbik“. Pretežno su to radili u gluho doba, kad ih niko ne vidi. Bilo je tu svega i svačega. Stakla od boca, limova, dijelova od starog šporeta, kanti, konzervi, cigli, kaplama, ma svakakve handrmolje. Prije nego smo počeli raditi, pitali smo želježničare u „Vuči vozova“, možemo li pokupiti sve smeće na „Vrbiku“ i da poslije toga, sebi napravimo igralište, da igramo lopte i oni su nam dozvolili. Podijelili smo se u dvi’ grupe. Jedni sa grabljama, grabili su smeće i tovarili u tačke. Oni sa tačkama su vozili smeće u neku vel’ku rupu i tu ga istovarali. Želježničari su nam rekli da će kasnije tu rupu zatrpati sa šljakom iz parnjača i biće onda sve super.
Svi smo bili u gumenim čizmama, jer smo se bojali da nema zmija i da se ne posi’čemo na razbijene boce. Ja sam bio u grupi koja je grabljama grabila smeće. Pošto mi je „Vrbik“ preko puta kuće dovezo sam i naše stare drvene tačke, što nam je did dao, u koje sam ubacio motiku i grablje.
Eh, kad samo pomislim šta sve te naše tačke nisu vozile. Sto puta su sebe preplatile, a uvijek k’o nove. Dobro se sjećam šta je u njima pretjerano cimenta, cigli, šljunka, pa onda fasungi, ćilima kad ih mati pere na Uni, ćumura, drva i viš’ ni sam ne znam šta nisu pretjerale. Preko zime, kad je snijeg, stari podmaže željezni točak i osovinu sa nekakvom kolomasti i ostavi tačke u konobu. Do proljeća se ne diraju.
Osim mene, svoje tačke su dotjerali još dva jarana, koja su vozili i nisu dali da iko sa njima upravlja. Pogotovo jedan jaran, što mu je kuća kod „Vodotornja“, taj svojim tačkama nije dao prići. Valjda su se bojali da neko šta ne pokvari na njima, iako se nije imalo šta pokvariti. Nisu to k’o danas tačke, što imaju gumeni točak, te bi se sto puta probile na ovo staklo, što je na „Vrbiku“. Svi mi radimo, punom parom. Ja grabim grabljama, al’ je narasla trava visoka, pa mi teško ide. Prilazi mi jedan jaran…
– Jaro, mi se svi trudimo, al’ sporo ide. Vidiš kol’ka je trava, ja te mislio pitati…
– Ne moraš dalje ništa govoriti, sve znam. Neću, ne smijem i ne mogu donijeti kosu, a i slabo kosim. Stari bi me prebio da zapnem sa kosom za kamen il’ šta drugo. Neki dan je poklep’o, jer ide kod dida nešto kositi i da mu je ja satarem, nisam hajvan.
– Eto sve znaš, nego kako si znao da sam baš to mislio ti reći?
– Vidiš da se i ja patim. Evo pogledaj dobio sam dva žulja. Sad ću ja reći da ovi što voze tačke, malo nas odmjene.
– Onaj škrtljo što je dovez’o svoje tačke, neće prifatiti. K’o da su od suhog zlata.
– Ma ko ga šiša. Onda ćemo samo njega zadužiti da vozi sve smeće u onaj hendek.
– Ha ha ha dobro si se sjetio toga.
– Znaš da sam bistar ha ha ha.
– Baš jesi, ma k’o boza ha ha ha.
– Dosta smo se odmarali, ti to k’o biva, na osnovu mene faćaš pauzu. Ma zezam se. Da ne znaš još koga da ima neku staru kosu, da ga pitamo da nam pozajmi, il’ možda ima neko od stariji’ momaka, pa da nam pomogne i pokosi ovu travuljinu. Onda bi lakše sve pograbili i imali bi pravi stadion, a i nikla bi nova trava.
– Jedva čekam jaro da krenemo praviti stative. Pit’o sam svog starog jedan dan, za neke stare grede od kuće, što nam stoje bez veze u avliji, bi l’ nam dao i on je bez riječi dozvolio. Još je rek’o pomoći da se izrežu i dobro udare u zemlju, da budu k’o prave.
– Nemoj zezati. Pa to je super. Hani, sad ću ja da zovnem
– sviju da se dogovorimo o svemu.
– Heeej raja pauzaaaaaa. Hajte ‘vamo da se dogovorimo.

Svi su drugari stali sa radom i krenuli do nas dvojice, samo je onaj škrtljo sa svojim kolicima istovar’o u rupu smeće, pa sam ga mor’o još jednom zvati.
Kad su se skupili, na brzaka sam im sve rek’o i upit’o ima l’ neko kod kuće staru kosu. Odjednom se javi jedan naš drug, što je nedavno doselio u našu mahalu.
– Hej’ sjetio sam se. Ima moj stric staru kosu u stvari ima on dvi’ kose. Sa jednom kosi uvijek a ova druga je zadivena i svezana za štok od vrata štale. Odavno je zahrđala. Mogli bi probati sa njom kositi, samo je treba naoštriti i to što kažeš poklepati.
– Hoće l’ je dati tvoj stric?
– Ma, neću ga ni pitati. Davno je on zaboravio na nju.
– Onda super, haj nama ti leti po nju. Samo pazi da se ne posi’češ, dok je budeš odveziv’o i donosio ‘vamo.
– Ne sikiraj se. Ode ja nama.

Naš novi mahalski jaran nama krenu kod svog strica po kosu, a mi izvrnemo tačke naopačke, posjedamo na njih, razgovaramo i čekamo jarana.
Već smo bili dogovorili gdje ćemo postaviti stative i korner zastavice. Dogovorili smo se i ko će donijeti gašenog kreča, da nacrtamo linije igrališta i tako u razgovoru jedan me jaran zovnu…
– Hej, eno ti starog, ide kotačem i nešto goni na njemu. De ga pitaj da nam naoštri kosu. Neće mu biti džabe ha ha ha.
– Pitaj ga ti, što bi ga ja pit’o…odbrusim mu.
– Pa nije moj stari, nego tvoj. Mora da si nešto zgri’šio, pa ne smi’š.
– De ćuti matare ti, nisi ni malo zanimljiv. Sve ću mu fino reći i on će to nama srediti i naoštriti. A šta on ono vozi na paksicu, baš me zanima. Vidim da je nekakva vreća, al’ nije brašno siguran sam. Neki dan smo doćerali fasungu i sa njom žak brašna. Šta li sad doćerava, ‘tice nek’ znaju. De pričekajte, ode ja časkom do njega.

Ustajem polako, malo otresem sa sebe onu prašinu i krenem prema starom. On plako vozi kotač i bira da ne upadne u vel’ke rupe, jer bi mu onda spala sa kotača ona vreća. Čekam ga pred avlijom…
Mislio sam se starom prvi javiti, al’ me on preduhitri.
– Sinko, kakva je ono radna akcija, šta radite u Vrbiku?
– Pravimo sebi igralište da igramo lopte. Pitali smo tvoje želježničare i onaj stari što je glavni kod vas, rek’o nam da možemo sebi praviti igralište, al’ moramo sve očistiti i pograbiti. Sve krupno smo već oćerali u onaj hendek, a sitno grabimo, al’ nam baš i ne ide, jer je trava visoka, pa sam te mislio pitati da nam pokosiš ti sa kosom. Ti si majstor za kosu i košenje.
– Ma jok. Našom kosom da kosim tamo taj ševar i smetljište, ne dolazi u obzir. Znaš li ti koliko je stara naša kosa?
– Hani, nisam završio. One nove komšije, što su doselile, kuća im je kod njiva, imaju neku staru kosu, zahrđala, pa je ti samo malo naoštri i pokosi, kako moreš, da mi pograbimo sve i da onda pravimo stative. Hoćemo da napravimo pravi stadion. Čitavu mahalu ćemo zvati na otvor.

Dok smo ja i stari razgovarali, prema nama trči jaran sa kosom.
– Eto vidiš da je živa istina i da ništa nisam slag’o.
– U redu. Ode ja ostaviti kotač, a vi donesite kosu tamo pod grožđe, sa’ću ja izaći.
Dotrč’o je jaran sa kosom, koju smo nama ostavili pod grožđe, kako je rek’o stari i otišli dalje raditi na Vrbiku.
Za jedno pola sata, pojavi se stari, noseći u ruci kosu, koja više nije bila ni nalik onoj hrđavoj. Kosa je sad sijala, k’o da je došla od nekog kovača, ma k’o nova.
– Momci, evo stig’o je kosac, deder pripremite pare, a bom nek’ ima šta da se i zamezi kad pokosim ovaj stadion…javlja se stari, sa osmijehom na licu.
Mi jedva dočekali, pa smo počeli pljeskati, a stari ode na sami kraj Vrbika, baci ćik od cigare, stegnu malo kaiš, na kojem je bio tobolac sa „balegijom“ il’ što neki kažu brusom, zauze onaj stav za košenje i poče kositi…
Do nas se čuje kosa kako siječe travu, a stari k’o mladić, kosi li kosi. Oko njega sve pršti. Već je haman stig’o do nas. Tek tad se prvi put oduspravi. Stavi kosu na onu njenu držalu, izvadi iz tobolca balegiju i poče je oštriti. Čas gore, čas dole i polako pomjera kosu prema vrhu, dok je nije naoštrio, pa opet nastavi da kosi…
Stari se razvaljanio i kad je završio sa našim stadionom, otiš’o je kositi između vrba, sve do „Vodotornja“, a mi nama požurili, pa grabimo sve za njim i vozimo u onu rupu. Sad nam je bilo mnogo lakše, a i naš mali stadion je bio sve ljepši…
Kad je stari završio, doš’o je do nas, pa će onom malom, što je donio kosu…
– Šteta sinko, što je ova kosa zapuštena. Dala bi se ona fino urediti. Ova kosa je sigurno iz Krajine. Od nje se prave oni čuveni „Kurtan“ noževi u koricama il’ koričnjaci. Imam i ja jedan takav. Njega kad naoštriš na balegiju i izvučeš mu žicu, moreš se sa njim brijati.
– Tata, baš ti fala. Vide kako je sad ovdje fino, a tek kad još stavimo stative, pa obilježimo linije, biće to pravi stadion.
– Svaka čast momci. Maksuz ću i ja doći na otvor.
– A šta si ono doćer’o u onoj vreći sa kotačem?
– E, ti bi da sve znaš ha ha ha…nasmija se stari, a za njim i moji jarani..
Kad je odlazio stari, samo mi reče da tu ostanem i da ne mrdam, da se on nama vraća, samo nešto mora do kuće. Nisam im’o pojma što mi je to rek’o, još pred drugarima i baš mi je bilo nekako nezgodno i žao na starog, jer ništa nisam skrivio.
– Šta mu sad bi odjednom. Zez’o se sa nama i sad reče da ne mrdaš odatle…reče jaran, što je donio kosu.
– Nemam pojma jaro. Ništa nisam skrivio.
– Da mu nije krivo, što je ovo pokosio?
– Ni to ne znam.
– De ne sikaraj se. Stari ti je rek’o da ga sačekaš, da će se nama vratiti, more bit’ da mu je nestalo cigara, pa o’š’o po pare. Ha, eno ga, nosi nekakvu limenu banju.
Ja se okrenem i vidim, stari baš nosi limenu banju, u kojoj se kupamo i nikako mi nije jasno, šta će mu sad banja.
– Momci, evo da vas počastim, što ste bili valjani i što ćemo imati jedan mali li’pi stadion…govori stari i donosi do nas limenu banju, punu kriški bostana.
– Znači ono u vreći, bio je bostan, je l’ tako?
– Ha ha ha, jes’ bio je karpuz. Bir’o sam najveći i jedva sam ga stavio na kotač. Znao sam ja da ćete se umoriti, pa da vas malo počastim. A sad, bom bujrum svima i nemoj da kore bacate po igralištu.
– Nećemo, pa nismo benasti, ‘vol’ko smo radili i sad da bacamo…javi se jedan moj drug

Stari je još malo bio sa nama, dok je dopušio cigaru, a mi smo se „gušili“ sa bostanom il’ što moj stari kaže karpuzom.
Kad smo pojeli sav bostan, kore smo bacili u onu rupu i dogovorili se za sutra, pošto je ned’lja, da pravimo stative. Poslije smo otišli svojim kućama…

Jedva sam doček’o da svane i čim sam ust’o otiš’o sam u našu konobu i poč’o trpati alat, koji će nam trebati za rad.
U tačke sam strp’o ručnu pilu, kli’šta, dva čekića, ćuskiju, macolu i eksere. Ekseri nisu bili novi, nego oni što smo ja i buraz vadili iz letava i okrajaka, pa ih poslije ispravljali na jednom komadu šine od pruge, što je stari donio iz Ložione. Bilo je tu puna jedna drvena kutija eksera razni’ veličina. Mislio sam ponijeti i „vaser vagu“, al’ sam skont’o da nam ne treba, a i boj’o sam se da je ko ne strese, pa bi onda bio rezil od starog.
Izguravam tačke u avliju i žurim da budem prvi na našem stadionu, kad ono tamo moj jaran, što je rek’o da ima grede za stative i njegov stari. Viš’ su bili doni’li dvi’ grede i ostavili na jednu stranu igrališta, gdje će biti go’.
– E, vi ste baš uranili. Ja mislio da ću biti prvi…vičem ja iz avlije, dok otvaram kapiju da proćeram tačke.
– Jašta smo neg’ uranili. Jednu turu smo doni’li na sebi…odgovara stari od jarana.
– Svaka čast komšija. Puno Vam fala, što ste nam dali ove grede.
– A đe sinko, tvoj stari. Je l’ popijo kahvu?
Zatvaram kapiju i gledam na naše prozore od kuće i ugledam starog kako mi mahnu, sa cigarom u ruci.
– Eno ga pije sa starom kahvu. Vidim da je zapalio cigaru i sad ćeifi.
Guram tačke i dolazim kod komšije i mog jarana i pozdravim se sa njima.
Komšija je bio mlađi čo’ek od mog starog, srednje visine, malo pogureni’ leđa, crne kose i nekako veselog i nasmijanog lica, koji je uvijek bio spreman da se našali sa nama mlađima. Osim mog jarana, više nije im’o djece i zato ga je uvijek pazio i nama pomag’o, kad nešto trebamo raditi u mahali.
Čim sam priš’o i pozdravio se sa njima, on nama poče pričati viceve, da raspoloži mene i svog sina. Na brzaka on ispriča nekol’ko viceva, pa se onda okrenu prema meni…
– Deder mi, moj mladi komšija reci, kako se zove foka, bez oka?
Ja se zamislio, al’ džaba, ništa mi ne pada na pamet.
– Mislite na onu životinju, što živi u moru?
– Da, baš nju.
– Predajem se. Nemam pojma.
– E da znaš, zove se „F“ ha ha ha.
– Jes’ baš. Foka bez oka ha ha ha, a jeste me prešli.
– Malo smo se našalili, a sad ja i moj sin idemo po grede, za druge stative. Valjda će i tvoj stari do tad izaći, pa da nam pomogne i da svi zajedno to uradimo, kako treba…

Ode komšija i njegov sin po grede, za drugi go, a ja se okrenem prema našoj kući i vidim kako je stari otvorio prozor i kažiprstom me zove da dođem.
Nama potrčim, jer kad nas on zove, moraš se stvoriti kod njega, inače lako moreš fasovati onom motkom od tunje, što je u našoj bašči.
Za neko’ko sekundi bio sam pod prozorom i ‘nako zadihan, a i prepadnut, čekam šta će mi stari reći…
– Sinko, a đe ode komšija?
– Otiš’o je po grede. Ove što je donio sa malim, samo mogu biti za jednu stativu. Sad će donijeti za drugu.
– Hoće l’ vam pomoći?
– Hoće. Rek’o je da će sve sa nama raditi, a pit’o je i za tebe, pa ako imaš vremena, da izađeš i da nam i ti pomogneš.
– To sam ček’o da čujem. Evo popijo sam kahvu, pa ću i ja izaći, samo da obučem radno odijelo. Jesi l’ ponijo sav halat za rad?
– Jesam. Ponio sam čekiće, pilu, macolu, ćuskiju, eksere. Više nam neće ništa trebati.
– A metar si zaboravio, olovku, vaser vagu, lopatu za štijanje.
– Toga se svega nisam sjetio.
– Nema veze, poni’ću ja. Haj’ ponesi koju letvu iza kuće su, trebaće nam. Eto mene zajedno sa tvojim starijim bratom, evo ga samo što je ust’o. Nek’ i on pomogne. Valjda će i on igrati lopte sa vama.
– Ma nema on pojma od lopte. Od njega se lopta odbija k’o od kamen živac ha ha ha.
– Nemoj tako, gled’o sam ja njega, možda slabije igra lopte, al’ odlično brani, kad igra sa onim starijim od sebe.
– More bit’ da je tako, kad igra sa starijim, al’ mi mlađi, na go’ stavljamo baš one koji nemaju pojma od igranja lopte ha ha ha.
Ovo sam namjerno rek’o, jer sam vidio da se buraz gura pored starog i izviriva da čuje šta pričam i sigurno je pošizio, kad je čuo moj razgovor sa starim, jer je nama poč’o da viče…
– A šta ti znaš mali, ti pojma nemaš. De reci ko ima više pobjeda između nas dvojice, kad igramo, jedan protiv drugog, u našoj avliji.
– Pa zna se, ja, ko će biti drugi, iako ti vazdan usiraš, a još si veći i stariji od mene. Kad narastem tako k’o ti, ne’š mi moći pero odbiti.
– Dosta vas dvojica, haj’mo sad za poslom, eno dolaze vam i ostali jarani…presječe našu svađu stari i nas dvojica nama smo prekinuli raspravu i zaćutali k’o zaliveni…
Stari zatvori prozor, a ja pohitim po letve iza kuće i sa njima dođem kod jarana na stadion. Ubrzo je doš’o komšija i njegov sin. Komšija je na ramenu jedva donio jednu dugačku gredu. Sav se oznojio, a vidim kako i odhukiva, kol’ko se je umorio, jer je greda preteška. Ubrzo je stig’o moj stari i buraz i radovi su mogli da počnu. Stari i komšija su nama počeli da mjere grede i da bilježe, kuda će da siječu. Poslije su na travi obilježili, gdje će udariti stative i počeli kopati rupe. Komšija je uz’o lopatu za štijanje bašče i kop’o, a stari sa ćuskijom produbljiv’o rupe. Prve dvi’ rupe su bile gotove i onda su uzeli pilu i počeli rezati gredu za stative..Za to vrijeme, mi smo čistili i grabljali teren i svi jedva čekali kad će početi zabijati stative.
– Komšo, rupe su spremne. Evo prepilili smo gredu, haj’ sad polako da je oduspravimo, pa da počnemo zabijati…govori moj stari komšiji.
– Nešto smo zaboravili moj Ibro?
– Šta?
– Trebamo je malo ušiljiti, da lakše ulazi, a i trebaju nam lotre, da odozgo sa macolom, udarim koji put i onda smo rahat.
– U pravu si. Za svaki slučaj još moremo koji kamen sa strana staviti i pošprajcati. Sa’ću ja poslati svog starijeg sina da donese stepenice i malu sikiricu, pa ćemo to odraditi.
Stari zovnu buraza i posla ga po stepenice i sikiricu, a on sa komšijom sjede na gredu i zapali cigaru…
Kad se je buraz vratio sa sikiricom i stepenicama, komšija je zašiljio jednu stranu stative i zajedno sa mojim starim, poče je zabijati u rupu, što su iskopali. Pošto se je malo klimala, komšo se pope na stepenice il’ što on kaže lotre i odozgo udari macolom nekol’ko puta. Kad su je učvrstili, onda su zabijali drugu, na isti način. Da bi stative bile sigurne i da se ne klimaju, stari pored svake stative, stavi nekol’ko komada kamenja i dobro nabi macolom. Sad je na red došla greda. Nju je bilo teže postaviti, jer se je morala podignuti u vis i postaviti na stative. Svi smo pomagali i podizali, dok na jednu stranu komšija nije zakuc’o eksere. Kad je zakuc’o eksere i na drugu stranu stative, nastalo je pravo veselje. Prvi pravi go’ u našoj mahali je bio postavljen.
Nama su stari i komšija uprtili, svaki po jednu stativu na rame i otišli na drugu stranu igrališta, pa se vratili po gredu, koju će zakucati odozgo na stative. Ja sam potrp’o sav alat u tačke i dovez’o do mjesta, gdje će raditi.
Možda su se već bili uvježbali i upraksali, stari i komšija, su brzo postavili drugi go’, a dok su oni pravili golove, mi smo crtali krečom linije. Već je naš mali stadion poč’o ličiti na one prave. Između nas smo se dogovorili da će stadion svečano otvoriti moj stari i komšija, jer su najviše zaslužili…
Taman dok sam zakucav’o sa jednim jaranom letvu, gdje će biti korner, zovnu me stari…
– Sinko, haj’ reci materi da ispeče kahvu i nek’ donese ‘vamo, da ja i komšija popijemo. Baš sam horan. Dok ona donese kahvu, mi ćemo u tačkama otići do „Ložione“. Haj’ sad pohiti, šta si se ukipio.
– Evo letim, ne sikiraj se.
Čini mi se da sam u kući bio za nekol’ko sekundi i staroj rek’o za kahvu, a ona me se bila prepala…
– Hani, šta si navalio. Ti mene mali, li’po prepade. Nama sam mislila da se je nešto desilo. Evo ja baš krenula da zovem starog na kahvu, i pristavila vodu, sa’će ona prokuhati, pa ću je onda tamo doni’ti kod vas u Vrbik. Je l’ stari rek’o da ponesem i rakije u servisu za komšiju, da malo pokvasi grlo?
– Za rakiju mi nije ništa rek’o, a ti ponesi za svaki slučaj, možda komšo voli trgnuti koju raki’cu. Ode ja sad, imam tamo još puno posla…

Kad sam se vratio na Vrbik, hoću reći na naš stadion, mog starog i komšije nije bilo. Pit’o sam drugare za njih i oni su mi rekli da su o’šli prema radioni i da je moj stari gur’o tačke. Naslonim se na stativu i gledam prema Ložioni, a njih nema. Pitam buraza zna li đe je stari i kud je o’š’o, a on samo slegnu ramenima i odmahnu glavom, što znači da nema pojma. Ja se tako zagled’o i zamislio, pa nisam ni čuo da me zove mati…
– Sinko, jesi li ti gluh…evo ja doni’la kahvu, a đe ti je otac?
– O’š’o komšijom sa tačkama, prema Ložioni. A eno ga. Gone dva šlipera. Šta će im sad šliperi?
– Nemam pojma. Vidim da komšo goni tačke, a stari pridržava šlipere. More bit’ da su nešto skontali. Kako bilo, da bilo, sa’će oni doći i sve nam reći. Samo ne znam đe da stavim ovu kahvu i ovaj servis sa rakijom, šta ti misliš?
– Sačekaj, evo imaju jedne slobodne tačke, pa ću ih prevrn’ti i ti onda stavi tacnu, na njih.
Prevrnem tačke na brzaka i stara stavi na njih tacnu. Na tacni je bio ibrik sa kahvom, tri fildžana, šećerlama sa kockama, servis sa rakijom i dva čokalja. Sjećam se da nam je tu vel’ku tacnu, donijela na naselje neka naša rodica.
Gledamo mati i ja, kako komšija polako goni tačke, a stari pomalo pridržava i kad su nam prišli, javi se stari…
– Momci šta mislite, šta će nam ovi šliperi?
Mi se svi okupili oko starog i komšije, a oni ćute i nose jedan šliper na jednu stranu igrališta, pa dolaze po drugi i nose ga na drugu stranu igrališta.
– Mali haj’ leti u konobu. Imaš tamo na kraju komad one stare cerade i donesi ga. Ponesi i jednu šaku sitni’ eksera i svrati u kuću po moj nož i ponesi i njega. Haj’ sad, dok si tamo, da si ‘vamo.
– Koji će od nas dvojice tata, ja il’ brat?
– Pa tebi sam rek’o. Ne govorim ja neki stranjski jezik.
Nama sam ja poletio i dok sam prolazio pored buraza, vidim kako se smije i beči na mene, a ja ga samo prostrelim očima, jer mu nisam ništa smio reći, zbog starog.
Ulazim u konobu i tražim ceradu, al’ je ne mogu naći. Sve na brzaka prehrljam i vidim da je zapala iza dva vel’ka bocuna i jedva je izvučem.
Uđem u kuću i iz kredenca izvadim nož od starog…
Kako znam za sebe, stari ima taj nož. On veli da se zove „Kurtan“ i da je ručni rad. Te noževe, koji imaju svoje korice pravi neka familija. Ja ga pit’o da nisu Kurtanovići, pa da se i nož zove po njima, al’ mi nije odgovorio, nego je rek’o da se sigurno prave od kose, pa se zato dobro mogu naoštriti. Stari ga je samo koristio kad je klao ovce i sprem’o meso za sušenje. ..
Izlazim polako iz kuće, da ne probudim najmlađeg buraza i kad sam bio na po’ avlije, sjetim se da mi je stari rek’o da još nešto ponesem. Nama sam se slegn’o da me ne vidi stari i ‘nako slegnut dođem do konobe i počnem razmišljati šta je to treće, što moram ponijeti i sjetim se šake eksera. Ponovo se vratim u konobu, nađem ekseriće i na brzaka napravim fišek od nekakvi’ novina i odnesem na naš stadion i predam starom.
– Tebe je najbolje poslati po smrt. Đe si do sad?
– Mor’o sam tata u wc, pa nisam mog’o durati više.
– Onda u redu, a jesi l’ skont’o, što smo doćerali šlipere.
– Nisam. Garant, nisu za ložiti vatru.
– Naravno da nisu za to. Pa gled’o si utakmice na televizoru, a vodio sam te da gledaš i naše „Jedinstvo“ i jesi li vidio da svaka ekipa ima klupu za rezervne igrače i da tu sa njima sjedi i trener.
– A znači zato ste doćerali ova dva šlipera. Ko bi se toga sjetio. Hani da te poljubim.
Priđem starom, koji je drž’o fildžan u ruci i poljubim ga u obraz i onda odem do drugara da im kažem zašto su stari i komšija dovezli šlipere.
Kad su popili kahvu, a komšija i dva čokalja rakije, uzeli su ceradu, isjekli je sa nožem na dva dijela, uzeli su ekseriće i počeli oblagati šlipere. Prije toga su na šlipere stavili kartone, a preko njih ceradu. Kad su završili, dva šlipera su bili k’o dvi’ manje sećije. Svi smo bili radosni. Naš stadion je bio završen. Stara je pokupila tacnu sa kahvenjacima i o’šla kući, a mi smo zamolili starog i komšiju da odigramo jednu utakmicu. Stari je to nama prifatio, al’ komšija nije. Tek tad nam je prizn’o da nikad nije igr’o lopte. Mislio sam ga pitati zašto nije nikad igr’o, al’ me stari pogleda mrko, što je značilo, da nama ućutim, što sam i uradio. Valjda da još neko ne postavi slično pitanje stari se obrati svima nama…
– Momci, evo predajemo vam na upotrebu novu „Marakanu“ koja se nalazi na našem Vrbiku. Nek’ vam je sa srećom i još nešto vam moram reći. Vodim vas sviju iduće ned’lje na utakmicu našeg „Jedinstva“, pod uslovom, ako ovaj moj mlađi sin zna sastav „Želje“, koji na žalost ove godine neće bio prvak naše zemlje, al’ hoće dogodine sigurno…
Moji jarani počeše pljeskati i kad su završili, svi se okrenuše prema meni…
– Šta je, šta gledate u mene…nemam pojma koji je to sastav.
– Znao sam…javi se jedan jaran.
– Znači jope moramo preko žice, a ako me ufati milicajac, dobiću puzdru po guzici.
– Šta ste se prepali. Jesam vas uz’o, k’o metar drva. Slušajte sastav: Janjuš, Kojović, Bećirspahić, Bratić, Katalinski, Hadžiabdić, Jelušić, Janković, Bukal, Sprečo, Deraković. Tata je l’ u redu?
– Aferim sinko. Jesi l’ čuo komšo kako mali bifla, k’o iz rukava.
– E vala, svaka ti čast mladi komšija. Samo nije u redu Ibro da ti sve sam plaćaš. Moramo to podi’liti. Ti kupi karte, a ja ću svakom momku platiti sok i tamo na stadionu po fišek ‘špica. Je l’ ovo u redu momci?
– Jeeeeeeees’….bravooooo…svi smo povikali iz sveg glasa.
– Haj’ sad vi igrajte lopte, a mi ćemo da sjedemo na mjesto trenera da gledamo i navijamo. Ibro je šef stručnog štaba, a ja sam njegov pomoćnik ha ha ha. On je nekad bio vel’ki nogometaš, sad je obisio kopačke o klin, pa je post’o trener zvijezda sa Vrbika. Je l’ tako Ibro?
– Jes’ tako je ha ha ha.
Svi smo se zasmijali našem komšiji, koji je znao sve okrenuti na gegu i šegu..
Podijelili smo se u dvi’ ekipe. Stari fudbal sa flekom, dobili smo na zajam od jednog komšije što radi u Njemačkoj, Nismo išli po svoje tene, nego smo igrali u gumenim čizmama. Eh, koji je to merak igrati na travi, a tek kad zabiješ go’ pod prečku. To se ne može opisati. Dok smo mi igrali lopte, stari i komšo su sjedili i pušili cigaru za cigarom. Ja sam bio u ekipi što igra protiv mog burazera i mi gubimo sa 1:0.
Uz’o sam loptu od našeg gola i krenuo prema protivničkom, na mene se zaleće moj burazer, ja ga lažnjakom trznem, a on pošizi, pa hoće da me faulira, ja to nekako izbjegnem i proćeram mu kroz noge i ‘nako iz koljena šutnem i pogodim u rašlje, za 1:1. Čujem kako se stari smije sa „trenerske“ klupe i viče…
– Oplaaa vide finte, al’ te posla po ćevape. Drugi put skupi noge ha ha ha.
U među vremenu stiglo je još nekol’ko naši’ mahalčana, koji su nas pitali da igraju. Da se ne zagužva između mene i buraza, ja sam prvi tražio zamjenu i izaš’o, i tako sad imamo stadion, pa ćemo igrati, kad god hoćemo.
Igrali smo lopte oko dva sata i moja ekipa je pobjedila sa 5:3. Stari i komšija su o’šli kućama, poslije pola sata. Samo su nam rekli da ne zaboravimo da nas iduće ned’lje vode na utakmicu našeg „Jedinstva“. Svi smo se zahvalili starom i komšiji što su nam pomogli da postavimo golove i obećali da ćemo ići na utakmicu i navijati za „Jedinstvo“.
Kad smo završili utakmicu, dogovorili smo se da sutra napravimo mreže za golove, koje ćemo praviti od stari vreća…Što smo i uradili.
Da sliče pravim, ofarbali smo mreže sa bijelom bojom, koju je donio jedan jaran od kuće.
Mreže smo ostavili da se suše, a mi smo igrali „ševe“. Sutradan su bile suhe i mogli smo igrati lopte.

Vijest o našem stadionu, brzo se pročula u drugim mahalama i već su dolazili kod nas da gledaju kako igramo. Pao je i prvi dogovor da u srijedu, poslije škole, igramo jedan turnir između mahala, na kojem će učestvovati četiri ekipe. Jedna od ekipa je naša mahala, dvi’ su iz komšijski’ mahala i jedna iz grada. Kad dođu ekipe, kapiteni će izvući parove. To je lako odraditi. Na četiri papirića se napišu brojevi. Na jednom, broj jedan, na drugom dva, trećem tri i na četvrtom, četiri. Brojevi ekipa jedan i dva igraju prvi, a tri i četiri igraju drugi. Pobjednici igraju za prvo mjesto, a poraženi za treće.
Jedva smo dočekali prvi turnir da se igra na našoj „Marakani“. Ja sam žurio iz škole i kad sam stig’o kući, brzo sam se presvuk’o u šorc, obuk’o tene i sivu majicu, koja mi je služila k’o dres. Takvu sivu majicu su imali svi moji mahalčani koji su igrali lopte, a kupite su u „Sirovini“ na vagu. To je moja stara kupila kad je jednom bila tamo. Majice su bile sa nekakvim felerom i jeftine. Ona je uzela za sviju, samo nije za golmana, a golman i tako nosi crni dres, pa mu ova majica i ne odgovara. Pošto sam bio desno krilo, stara mi je od neke svoje stare crvene haljine, zašila na leđima, broj sedam.
Brzo izlećem iz kuće i trčim prema Vrbiku, a tamo već čujem svoje jarane kako me zovu i pitaju, đe sam do sad i da će sad izvlačenje ekipa. Utrčavam na teren, pozdravljam se sa jaranima i sa ovim iz drugi mahala. Nako zadihan pitam jarane, jesu li svi naši došli i valjaju li ostale ekipe.
– Svi su naši ovdje i ekipe iz mahala, a de pogledaj tamo kod šlipera, što je tvoj stari pravio za rezervne igrače…odgovara mi komšijin sin.
Ja se okrenem i vidim kako se momci presvlače u prave dresove i haman svaki ima kopačke i štucne.
– Uh, ovo su garant oni iz grada.
– Da, oni su iz grada. Sine ima da nas izbuše k’o staru kantu. Pogledaj samo kakvu opremu imaju, a doni’li su sa sobom pravi fudbal, ono ko fol da se zagrijavaju.
– De šta ste se nama usrali, ima da mi njih nakantamo. Ne igra lopte novi dres i kopačke, nego k’o zna, a mi znamo igrati lopte i u gumenim čizmama i u tenama. Nemoj me sad ljutiti da idem obuti gumene čizme, pa da u njima igram.
– Pa dobro, kako ti kažeš, nego ko će biti naš kapiten na izvlačenju, hoće l’ biti tvoj buraz?
– On je najstariji i treba biti kapiten, a i dobar je na beku. Pored njega more proći lopta, al’ igrač nema šanse, a i ne boji se.
Nisam znao da mi iza leđa stoji buraz i da me sluša, pa me ‘nako od dragosti, malo klepnu po glavi.
– E nek’ sam i ja jednom doživio da si me pofalio.
– Ma to sam se ja samo šalio ha ha ha.
Zagrli mene buraz i zovne naše jarane iz ekipe, da se k’o biva dogovorimo o nekakvoj taktici. A naša taktika je bila, svi u napad, svi u odbranu…
Poslije našeg dogovora o taktici, buraz je izvačio papirić i izvuk’o broj dva. Broj jedan su izvukli komšije do naše mahale, što znači da mi prvi igramo sa njima. Drugu utakmicu igraju ovi iz grada, s jednom mahalom koja je kod želježničke rampe. Dogovoreno je da se igra po pola sata, jedno poluvrijeme, a sudija će biti jedan naš prijatelj, koji je mladi želježničar i ima onaj džepni sat, što na njemu ima lokomotiva, a bom ima i pištu…

Često smo mi igrali lopte protiv mahale, koju je buraz izvuk’o i redovno im trpali hrpu golova, pa je bilo tako i na ovoj utakmici. Pobijedili smo 6:1.
Kad je krenula naša utakmica, poče se skupljati raja iz naše mahale. I staro i mlado, a kad zabijemo go’ oni navijaju iz sveg glasa, a mi još bolje igramo.
Jednom dok sam prolazio pored buraza, za vrijeme utakmice, dobacim mu…
– Što bi volio da nas sad stari vidi, kako razvaljivamo ove, volio bi neg’ pare.
– Pa eno starog, dovez’o je manevru i gleda utakmicu sa nekim želježničarem.
Bacim pogled prema Ložioni i ugledam starog na manevri i samo mu dignem ruku da me vidi, a on sa glave skinu šapku i poče mahati prema golu, k’o da mi daje signal da još više napadnemo. Sigurno je kasnije stig’o i nije gled’o utakmicu od početka, pa nije znao da smo zabili šes’ komada i da će ubrzo kraj utakmice. Kad je utakmica završila, buraz je odletio do starog da mu kaže rezultat i da smo u finalu, gdje ćemo igrati sa pobjednicima iz naredne utakmice, koja upravo počinje.
Svi smo jedva dočekali da vidimo ove momke iz grada, što su imali prave dresove i kopačke, kako igraju.
U prvom poluvremenu zabili su tri pacerska gola i kasnije se samo branili, do kraja utakmice. Kad je završila njihova utakmica, nekako nam je bilo lakše i nismo se više bojali kako ćemo proći, nego smo jedva čekali početak utakmice i da podijelimo sa njima megdan.. Ja sam im’o predosjećaj da nećemo izgubiti i da smo bolji. Tako je i bilo…

Na samom početku smo odma’ poveli sa 1:0.
Nekako polovinom prvog poluvremena, mene pogodi fudbal, pred našim golom u ruku i sudija je svir’o penal. Njihov najbolji igrač, koji je bio viši od nas za glavu, zabija za izjednačenje. Poslije su se nama povukli i igrali bunker do kraja utakmice, jer su mislili pobijediti na penale, al’ su se grdno prevarili, pošto smo im kasnije zabili još tri komada. I ja sam zabio jedan go’ kad mi je jaran nabacio iz kornera, a fudbal mi sjeo na volej, tako da sam se iskupio za onaj penal, što sam skrivio.
Poslije utakmice svi su nam čestitali, kao i momci iz grada, koji kasnije više nisu dolazili kod nas na turnire. Valjda su vjerovali da ćemo se prepasti i da će nas nakantati, a kad su fasovali, nikad se više nisu pojavili, iako smo redovno organizovali turnire i njih isto pozivali..
Tako je proš’o naš prvi turnir, koji smo odigrali na našem stadionu i u našoj radosti, veselju, stigla je i ned’lja, kad treba da idemo na utakmicu na stadion pod „Borićima“ da gledamo „NK Jedinstvo“.
Dogovorili smo se da je zborno mjesto u mojoj avliji.
Ja i buraz smo bili davno gotovi i samo čekamo starog, koji se brije. Završio bi on davno sa brijanjem, al’ je im’o tup žilet, pa ga je mor’o malo naoštriti na čašu i sad brije, k’o da je nov..
Mene je stara fino počešljala, napravila onaj „šop“ i ja prvi izlazim u avliju, a u avliji već stigla cijela ekipa naše mahale. Zadnji stižu komšija i njegov sin..
Komšija se nama javlja…
– Đe ti je stari i brat?
– Eno stari završava sa brijanjem, sad će oni.
– Bojim se da ne zakasnimo.
– Ma, jok Veli stari da imamo još vremena.
– A evo ih izlaze. Hoćemo li polako Ibro?
– Hoćemo komšo, a vi djeco, hajder po dvojica i polako ispred nas, da vas imamo na oku…ko biva stari naredi mojim mahalčanima.

Mi k’o prava vojska se postrojimo u kolonu po dva i krenemo niz mahalu i pravac stadion „NK Jedinstva“…
Čim smo počeli prilaziti aleji, stari je o’š’o na čelo naše kolone, a komšo na začelje, jer smo već bili upali u gužvu. Tako nas mogu bolje nazoriti, što bi rek’o komšija.
Stali smo kod nekog vel’kog drveta i skupili se oko našeg komšije i čekali starog, koji je o’š’o kupiti karte. Svi virimo kad će se stari pojaviti, a njega nikad nema. Baš se odužilo, a i na onom mjestu gdje se kupuju karte, vel’ka gužva…
Najzad se pojavi stari sa kartama.
– Jedva se ja momci progura da uzmem karte, k’o da su džabe. Evo da vam podi’lim. Svakom po jedna i sad polako krenite za mnom, a ti komšo haj’ opet na začelje.
– U redu…reče komšo.
Polako se primičemo kod onog čike što kida karte, a pored njega stoji smrknuti milicajac, sa nabijenom šapkom do obrva i dugačkim brkovima, okrugla i bublava lica, sa vel’kim stomakom, k’o da je sedmi mjesec trudnoće. Niko ne gleda u njega od drugara, nego samo hitimo da što prije uđemo na stadion. Taman kad je čiko kid’o kartu mom burazu, on se obrati nama svima…
– Je l’ čiji su ovo klapci, odakle vam svima karte?
Stari je bio već proš’o kapiju na kojoj se kidaju karte, a sa njim i nekol’ko jarana i kad je čuo šta čiko priča, brzo se vrati i nama se poče derati na čiku…
– Šta je, šta ti nije jasno?
– Druže samo sam pit’o čija su djeca, odakle im karte, mislio sam…
– Nemaš ti šta da pitaš i misliš. To su moja djeca, ja sam ih doveo na utakmicu i pošteno platio za sviju karte. Da nisi mislio da su nekakvi hajduci il’ lopovi. Nemoj se praviti previše pametan, neg’ pustaj moje momke da uđu.
Čiko se naš’o u neobranom grožđu, pa ne zna šta da kaže i pogleda u milicajca, k’o da traži od njega zaštitu, a i on mu isto odbrusi…
– Šta si tražio, to si i dobio.Vidio sam kad je čo’ek doveo momke sa jednim drugom. Stajali su kod onog drveta preko puta, dok je on kupov’o karte i bolje da ćutiš i ne laprdaš, nego da radiš svoj pos’o. Drug je pošteno kupio sve karte i ne pravi mi ovdje gužvu.
Vidi čiko da je pogriješio, pa se izvinjava starom, a i komšiji, kad je doš’o na red, a nama drago, što mu je stari očit’o bukvicu i žurimo da se popnemo na jednu brinu, da sa nje bolje pratimo utakmicu.
Opet smo se poredali u jednu kolonu, na kojoj je na čelu stari, a na začelju komšija.
Utakmica samo što nije počela, kad će meni jedan jaran…
– Sine kol’ki je ovaj stadion. Ovo nikad nisam vidio u svom životu.
– Kako nisi?
– Tako. Ne govori ovim našim, znaš da će me zezati. Meni je ovo prvi put da sam doš’o na utakmicu.
– Zezaš li ti to mene?
– Ma jok. Majke mi, ovo mi je prvi put. Ovo neću tvom starom nikad zaboraviti. Jedva sam doček’o da dođem.
– Ne brini, neću nikom reći, samo moraš biti dobar ha ha ha.
Zajedno smo se nasmijali i čekali početak utakmice. Pred sami početak utakmice, pored nas je prolazio momak što prodaje ‘špice, kojeg je komšija svratio i počastio nas sviju sa po jednim fišekom ‘špica i još ga zamolio da pošalje momka koji prodaje sokove, da nam donese svakom po sok, što je on nama uradio i dečko nam je donio sokove, a komšo je sve platio.
Nekako kad smo dobili sokove, počela je i utakmica. Navijali smo svi za naše „Jedinstvo“ iz sveg glasa, a da ne pričam kako je bilo kad smo poveli 1:0. Odjekivali su „Borići“, vjerujem da se čulo do grada…
Završeno je prvo poluvrijeme. Ja stojim pored starog i čujem kako on pita nekog momka za rezultate i kako igra njegov „Željo“, koji se bori za prvo mjesto. Momak ga izgleda ne čuje dobro, jer na jednom uhu sluša tranzistor i prenose utakmica Prve lige. Samo mu reče da još nisu gotove utakmice. Pored momka stoji neki stari dido, kojem suze klize niz obraze. Ja klimnem starog i pokažem mu očima na didu i on ga ugleda i polako se progura do dide.Ja sam se bio sažalio na njega i pomislio da je bolestan, pa sam zato starom pokaz’o na njega. Polako se i ja pomjerim da priđem bliže didi.i starom i da čujem šta govore. Čujem kako stari pita didu…
– Dido, šta je bilo, jesi l’ dobro?
– Dobro sam sinko, al’ me boli zub, pa mi suze same idu. Sav je raskliman, al’ neća da ispadne.
Valjda je čuo razgovor starog i dide, jedan čo’ek što je stoj’o pored njih.
– Dido je l’ reče da te boli zub i da se klima. Mogu l’ ja da vidim taj tvoj zub. Ne boj se, ja sam doktor, samo zini i pokaži mi taj tvoj zub.
Dido bez riječi otvori usta, il’ što kaže ovaj čiko, dido zinu i pokaza jedan, jedini zub, što ima u glavi.
– Evo sinko, to je taj zub.
– Pa ti dido nemaš ni jedan zub, osim ovog klimavog. Samo da vidim malo bolje kako izgleda, ne boj se.
Kako se je čiko približio didi, tako je brzo uhvatio rukom didov zub i jako ga trgn’o, da je didu nama spala beretka sa glave, a iz usta mu šiknu krv. Svi smo zani’mili.
– Dido evo ti ovaj tvoj zub. Više te neće nikad zaboliti…javi se čiko i stavi didu u ruku njegov zub.
Dido se nije ni snaš’o, nego samo reče…
– Evo nama me prođe, a sinko fala ti, fala ti do neba. Ti ono reče da si doktur?
– Jesam dido. Ja sam veterinar.
– Kakav je to sinko doktur, šta ti li’čiš?
– Ja sam marvinjski hećih dido ha ha ha.
– E to i jesu pravi dokturi, hajvan ne zna reći šta ga boli.
Slatko smo se nasmijali didi i okrenuli da gledamo drugo poluvrijeme utakmice. Dok smo se mi bakćali sa didom, već se je tu stvorio onaj brkati milicajac, da vidi šta se dešava, a tu priliku su jedva dočekali tri momka i provukla se kroz razvalitu žicu od stadiona i brzo uletili među raju, koja je bila na brini i gledala utakmicu. Začu se smijeh, nešto zbog dida, a nešto zbog momaka i milicajac ne prozbori ni riječi, nego naheri svoju šapku i gegajući se udalji prema ulaznim vratima stadiona…

Pred sami kraj utakmice naše „Jedinstvo je zabilo još jedan go’ i mi smo se vratili kući radosni…

Te godine „Željo“ nije bio šampion Jugoslavije, al’ zato iduće, jeste. Šampionsku titulu su ovjerili u Beogradu, gdje su pobijedili Partizana sa 4:0…
Želježničari iz „Vuče vozova“ su na svojoj zgradi napisali, velikim slovim „Željo šampion“, gdje i danas stoji.

Dugo godina smo igrali lopte na našem stadionu, dok nismo otišli na sve strane svijeta.

Na žalost nema više našeg stadiona, nema više ni Ložione, a ni Vrbik, nije ono što je nekad bio…

Cenzura.ba /Suad Balić, preuzeto sa fb Dževad Harbaš

cenzura.ba
WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com