Subota, 26.09.2020

Dževad Harbaš:”NEKAD LJUDI NISU HITILI, ĆEIFILI SU I UŽIVALI U RAHATLUKU…”

NEKAD LJUDI NISU HITILI, ĆEIFILI SU I UŽIVALI U RAHATLUKU…



Takav je bio i moj did…Oni koji žele kupiti moju knjigu “Priče iz naših avlija 3” mogu se javiti u inbox.
Priče iz naših avlija…trin’esta priča…
DID
Sunce počelo da se pomalja. Ja i moj dido se pozdravljamo sa starom.
– Haj’mo mi unuče polahko za rana, dok nije počelo pržiti.
Ode ja kod stare majke i dida li’po na raspust, šta me viš’ briga
za Bihaćem i mahalom. Sjedamo u didova kola i krećemo. On
je bio baš od onog starog kova. Puno ne priča, a vala svaka mu
na mi’stu. Gledam ga ispod oka, izbrazdano lice, godine su
učinile svoje, dva plava oka, k’o trnine, beratka na glavi, a
ispod nje vire sijedi pramenovi kose.
– Bista…haj’ Arape, viknu on.
Uvijek je volio dobre konje, al’ brete i dobre žene.
Već dugo notam da o njemu napišem knjigu, što ću i uraditi.
Mene je baška nešto volio, sve mi prič’o, i onda kad je
onemoć’o, kad dođem, pa mu donesem kilu bubrežnjaka i
upitam ga, deder dido, šta reći za one tvoje cure iz Vijene (tako
je govorio za Beč), Pešte, pa sve do Beograda i nazad do
Zagreba. Iako već na postelji, nama mu zaigraju one plave oči i
kroz sijedu bradu prozbori:
– E sinko, to su bila vremena, a vide sad, kakav je ovo
vakat, pa ja sam kod Čeha, u Hotel Bosni (Bihać), po tri
za noć, znao prominiti…i dok odmotava one
bubrežnjake sam nastavlja priču…ma, znalo se bolan
kad ja dolazim, u jednom fijakeru ja i žene, u drugom
muzika, u trećem moj šešir i šćap, i onda do sabaha
poteferdžimo. Ma, imalo se, a bom i moglo se.
Moram napomenuti da je moja stara majka, bila mu 29 nevista po redu, ili žena ha ha ha, e, sad vam je svima jasno, koji je to boem
bio.
Služio, ono što se kaže tri cara. Bio u ‘Stambolu k’o biva evnuh,
a slago svima, pa od tamo uz onaj rat doveo četiri žene na četiri
konja, a na svakom konju bisage pune zlata. Stari su govorili,
da ništa kroz čaršiju nije ljepše prošlo k’o te hanume njegove.
Al’ su nekako ubrzo sve pomrle, valjda zbog klime, il’ nečeg.
Neko vrijeme bio u Vijeni i tamo se spanđo sa nekakvim
barunicama, dig’o im zlatne gerdane i zapuc’o, u Peštu, pa Mađarsku,Beograd, Zagreb, ma, samo čo’ek tutnj’o…Dana radnog staža nije im’o, a uvijek pun love, ma para im’o k’o pi’ska. Sve
nekakvi orlovi, pa plave boje pare, pa ove, pa one. Često je
obilazio neke žene od Bihaća do Karlovca, sve neke u crnini.
Krenemo brez banke žute, a vraćamo se puni k’o brod. Njegove
čeze breče od pastrme, mesa, a šajtov mu pun svakakvih
para…Današnje pisanje nije znao, pisao je arapskim slovima, a
našim jezikom. Tek kad sam narast’o, saznao sam da je pisao
alhamijadom (bosanski jezik, a arapska slova), i nikad današnje
pismo nije šćeo ni da nauči, vazda je govorio, šta će mi to. Đe
da ja sad, po stare dane učim pisati ta slova, dobra su meni i
ova…Da ne duljim, maksuz ću vam koju njegovu priču prenijeti.
Idemo mi tako, polahko prema izlazu iz Bihaća, a on će ti:
– De, prefati sad ti mali Arapa, da ja zapalim lulu.
Ma znao je on šta ja jedva čekam. Prifatim kajase, a meni srce
zaigra, a Arap prelijep konj. Sav crn k’o noć, a one sapi mu
imaju garant metar u njima, sija se. Kasa onako u stranu i peči
se, ma ko kakva li’pa cura. Napojili mi Arapa na onoj kontra
krivini i polako se primičemo čuvenoj osmici i pičimo prema
Izačiću. Dido puši iz lule, nakrivio beretku, vidim da mu se
prispavalo, padaju mu kapci, pa ga upita:
– Dido, jesi li bolan dobro, ho’š malo zakunjati, da
stanemo u hlad?
– E, vallahi billahi, unuče sve ti znaš, hajder malo stani
tamo pod onaj hrast, u po one brine da malo
otpočnemo…ima dva dana nisam oka sklopijo.
Ja povuče desnu kajasu i polako niz onu livadu i pod hrastić,
dido sebi malo namiška onaj biljac i samo mi reče:
– Eh, jebi ga, smeo sam s’ pameti, imaš u onoj bošči ispod
sica jesti, ako si gladan, zaboravio sam, a i usput ćemo
stati na jednom mistu, još nije vakat da ga skinu s’
ražnja.


Koga će skidati, nemam pojma, a nisam ni pit’o. Skačem iz
kola i skidam strunjicu i dajem Arapu da i on malo jede. U
strunjici zob. Otvaram sic na kojem sjedim, a ispod njega, k’o
da si u nekoj maloj zemi. Sve složeno pod konac, od pića,
sokova, čokalja i bošča, a u njoj zamotano, brat bratu, ima
preko dvi’ kile janjetine i kruh. Janjetina je još je mlaka.
Prifatim se ja janjetine, oni’ rebara, a dido već hrče u šesn’est.
Mora da je baš im’o dvi’ teške noći, kad nije spav’o, pa se čo’ek
umorio ha ha ha. Ma, znao sam ja đe je on hod’o, al’ nikom
nisam govorio. Bio je on velika lija, kontam zato mu i tako
ime, samo ispred staviš slovo „A“. Izvalio se i ja na onaj sic, a
on mekahan, k’o hampamuk i zadrinj’o i ja. Ne znam kol’ko je
prošlo vremena, kad me neko prodrma.
– Haj, unuče, ćeraj bolan Arapa, vidiš koja su doba, sunce
prži.
Poćerasmo mi Arapa, a on leti, kopite odzvanjaju, a dido
nagiba iz čokalja šljivu i meni namigiva.
– Znaš đeš stati, da i ja šta prezalogajim, ne mogu ti ja
hladne janjetine, evo sad ćemo prispiti na vruću.


– Znam, odgovaram i poslije nekoliko skrećemo pred
birtiju, a ja vičem…jeha Arape, jeha…
Ni sišli nismo, a ono već gazdarica izleće i pita:
– Pa li’po sam se nasikirala, đe ste do sad, nisam dala da
se barka janje i da se skida dok ne dođeš, a vide ti ovog
malog kako je li’p, je l’ to taj tvoj unuk, haj’ mašallah,
hajte bujrum.
Dido odmjeri od glave do pete gazdaricu, ništa ne reče, samo mi namignu i glavom pokaza za onaj hastal što je hladu, da sjedemo.
– Šta imaš Zejno ledeno za popit’ donesi i de dvi’ kile
rebara zamotaj i kilu mi ovdje isi’ci i nemoj krupno, znaš da to ne volim.
Nije prošlo pet minuta, dođe meso, sasičeno u zalogaje, piva, a
meni sok.
Posjedismo i pravac didovoj kući, a tamo majka, sva vesela,
leti, krši ruke i veli:
– A đe ste do sad?
– Ma gužva, odgovori dido i samo još dobaci:
– Imaš jesti fine janjetine i sve što ti treba je ispod sica, a
imaš ozada i fasungu, sve sam uz’o za tri miseca.
– Otkud ti pare tol’ke, brete mili, mora da si se satro
radeći ova dva dana, al’ neka, mašallah, neću pitati, to
su muška posla.
Ja se u sebi smijem, al ništa ne govorim. Majka me zagrli i
poljubi, a ja odleti igrati lopte sa djecom na livadu.
E, to igranje me i košta zamalo glave. Po onoj vrućini igrali
smo sahat, dva, i ja onako znojan, da se rashladim, okliznem
se, kad sam se umivao, u čatrnju. Valjda, što sam od znoja bio,
odmah sam se ukočio i izgubio svijest. Jedva me oživili i
odmah nazad za Bihać, pa u bolnicu, i to onu staru. Počeo sam
povraćati, temperatura velika, a doktorica Baočić se zvala,
reče da imam upolu mozga i da sam zamalo mogao podleći.
Prvo su mi punktirali kičmu, pa sam ležao na nekakvoj dasci.
A kako boli to punktiranje, vrišt’o sam k’o poljavac. Nekako se
to smirilo, al’ injekcije šišaju svaki dan…i tako sve 21 dan. A,
jebem ti raspust, baš sam bio obr’o zelen bostan. Kad sam
izaš’o, kod dida sam otiš’o na „rehabilitaciju“.


A kud sve nismo protutnjali ha ha ha, al’ o tom drugom
prilikom.
Poodavno viš’ nema mog dida, stare majke, Arapa, al’ ostala su fina sjećanja na
onaj vakat i zeman, kad se nije hitilo i kad se znalo ćeifiti i uživati u rahatluku.

Cenzura.ba

cenzura.ba
WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com