Subota, 26.09.2020

Ramzija Kanurić-Oraščanin: “Hani ćeri Kadire, biće i stobom njekog hajra” !

Ramzija Kanurić-Oraščanin: “Hani ćeri Kadire, biće i stobom njekog hajra!” 



Zrake jutarnjeg sunca polahko su lepršale kroz razmaknute zareve Kadirine sobe i milovale joj lice koje je bilo ispijeno od sjećanja bolnog vremena. Otvori snene oči i blagi osmijeh završi na kraju njenih plavih usana. Odavno nije bilo na pomolu ni osmijeha, ni nade u bolja vremena. Evo već drugi mjesec nastade, a ona strahuje sa svojim trbuhom, kojeg neće moći još dugo skrivati. Najgore joj padaju jutra u kojima je iznemogla, bezvoljna i sa jakim mučninama u želucu. Počela je biti sumnjiva i roditeljima, kada bi svako malo brzo skakala iza sofre i nebi se više vraćala. U takvom saznanju bolne istine, živi ona već danima i nema ni trunke hrabrosti da kaže svojima da je noseća već tri mjeseca.

Zašto ima strah od istine, ni sama hudnjica nije znala? Tog maglovitog jutra kao i svih prethodnih budila se, a najradije bi prespava život ispred sebe. Jutra je započinjala molitvom u svoje snove i molila dragog Boga da joj pomogne u ovim preteškim vremenima, koja stišću njenu dušu i nedaju joj ni zraka da udahne. A kako insan da živi bez zraka? Kako jadnica da živi bez svog sina Hasana, kojeg je u utrobi nosila? Kako da živi bez svoga Zejnila, sa kojim se nikada nije ni preričila? Kako donijeti na svijet ovo malo stvorenje, koje samo što nije oživilo u njoj? Sve su to njene patnje koje su je ostavljale bez nade.
Njeni su je pazili ko malo vode na dlanu i nisu od ništa tražili da radi… Samo onoliko koliko je bila kadra. Osjetili su i tugu i bol i zabrinutost na njenom licu, njenim utonulim očima i njenom umornom tijelu. Potajno se nadala, da će se trgnuti iz tog sivila i da će nastaviti tamo gdje je stala. Ali kuda krenuti? Stalno joj je na pameti bio njen sin Hasan i njegov babo, koji sigurno zabrinuto gazi ovim dunjalukom. Sva ta razmišljanja ostavi u ćošku svoje glave i lagahno se spusti ispred šporeta da odloži vatru. Suhi grana ima koliko hoš i vatra je već plamtila, a ibrik sa vodom već je prkosio na sredini pleha.



Kadira zavrnu rukave i namah je prekuhala somun i ostavi ga da još malo nadođe… Poslije dok budu ispijali jutarnju kahvu i somun će biti pečen. Miris kahve širio se nadaleko, a vrela varenika sa debelim žutim kajmakom pušila se uz đugum vrele kahve sa debelom pinjom na vrhu. Čekalo se da se svi iskupe i obare grlo hoš bjelom, hoš crnom kahvom. Nisu puno imali vremena se za jutarnje kafendisanje, jer treba namiriti blago i nješto po bašči zeleni presaditi. Svako je znavo šta mu je raditi… Tako su jedni radili u štalu, drugi u bašči, a Kadire je kararila ručak. Prvo je lomila prste i kontala šta će kuhati za ručak? Treba svaki dan smisliti nješto novo za jesti, što dojadi svakoj majarici više nego i kuhanje samog jelo. Sjeti se da ima friška izmećaja i odluči da skuha gustu trahanu i mlade kumpire zapeče u tevsiji sa friškom povlakom i još mlade salate donese iz bašče. Ima od juče i skuhana hošafa, taman da se malo i zaslade.

Kada naumiš šta ćeš karariti , ko da si pola posla uradijo. Tako i Kadire odahnu od misli i prijonu za poslom. Kuća poče mirisati i već je stavljala sofru na koju je redala prvo kašike, friški somun, sahan trahane i salatu koja se zelenila iz duboke ćase. Čeljad se već redala jedno po jedno oko sofre, faćali se kašika i čekali da starišina dadne znak da se počne jesti. Treba Bismilom početi prvi zalogaj, zahvaliti se Bogu na svemu i polahko jesti da se insan ne bi udavijo.
Dok su prvi zalogaji nestajali u ustima , slučajno Salih pogleda kroz pendžer i poče kazivati:“Eto, one Zulejhe! Ide pavac u kuću, brez srama! Ne pamtim kad je ta prenašalica bila kod nas! Sigurno ničeg pametnog od nje nejma se za čuti?“ – govorijo je Salih i išaretom pokaza mlađoj ćeri Hanifi da izađe pred musafira.
Kadire malo uskloni po sobi, jer dobro jeznala kakva je Zulejha- da će nama rastalaliti po čitavom selu ako nješto nije usklonito. Hodnikom su se čuli već gromki glasovi nji dviju , koji su ozvanjali i najednom se vrata otvoriše najaz.
„Ima li bujruma? Vide kako sam sa nafakom?“ – pričala je Zulejha i jedva čekala da i nju starišina pozove za sofru.
„De nama ovdi poravni kraj mene i fati se kašike! Evo i šiljte ću ti staviti da ti studen ne bi naškodila!“- pričala je Halime, više reda radi nego od srca da ju poziva.
Zulejha nama sjede brez srama i dodade:“Baš me njeka glad spopala! Usput mi bilo sve nješto zacrnilo ispred očiju! Mislila sam da ću se onesvistiti!“
„Samo ti dobrano se napuckaj, pa kud puklo da puklo! Treba do mrklog akšama cilo selo obigrati i komšije informisati“ – smijala se mlada Hanife iz glasa.
Mati je prostrili pogledom, navuče debele obrve i Hanife nama zaveza i više nije ni jedne prozborila.
Došo je na kraju i hošaf od šljiva i Zulejha je hitro jela, bojeći se da će nestati iz šerpe. More biti da se iduć ugrijala, pa joj hošaf dobro paše, da se malo razgali.
Poslije dove i zahvale Bogu dragom, dizali su se jedno po jedno i zadivali dalje za poso koji je čeko na nji.
Ostale su u kuhinji samo Kadire, Zulejha, majka Halime i pričale su o litinji-kako je ove godine sve dobro uspilo, redovno nakišnjavalo i samo što insan nevidi kako brzo sve raste.

Zulejha prostrili pogledom Kadiru i priupita je:“Kako si ti ćerce, lipa? Jesil imale tugu oćerala od sebe? Ma nemoj biti žalosna, viruj nejmaš zakim!“
Jadna Kadire sva porumeni od njeke muke i tiho dodade:“Kako nejmam, draga Zulejha? Ostavila sam svog maksuma Hasana, koji mi ne izlazi iz glave i srca? Žavo mi i mog Zejnila! Napatiće se sa malim!“ – dok je iz nje jad i čemer govorijo, suze su prekrivale lišce i kapale joj u krilo.
„Šta ti ima biti žavo Zejnila? Zar nisi čula haber da se uzvrtijo i hoće da ženi onu Hazimovu lipoticu? Svi bi je donili njemu na noge! Zejnil bome lip, pametan, miran, prilika samo taka! A i on je poručijo- da bi je ženijo! Ovu koju noć sigirno će ići po nju! Sve je skararito!“ – pričala je rospija veselo ko da će njekakvu nagradu dobiti.
Hudoj Kadiri nama ispade čaša iz ruku i razbi se na sitne komade. Posiče se po prstu, uzdahnu duboko, zamota ruku, ustade i ode u drugu sobu. Više se nije ni vraćala.

Halime zagalami na Zulejhu:“Što si rospijo, morala sve to preniti? Imaš li ti srce i dušu ili si postala ko vještica i samo zabadaš taj svoj šiljati nos tamo đe mu nije misto! Slušaj me dobro – ako bude ovo laž što si sve prenila, bolje ti je nama da se seliš iz sela! Dobro si me čula!“
Zulejha se nama dignu, zavrnu dimije i već se obuvala na izlaznim vratima. Nazu prljave opanke, hladno se poselami a Halime se vrati u sobu kod svoje ćeri.
Kadire je ležala ko proštac na krevetu, lice uplakano i podbuhlo… Gledila je u plafon, tiha i ko da ne diše. Ko da ne živi ili ne želi da je na ovom dunjaluku.
Majka je pogladi po blidim obrazima i same beside su letile iznad Kadirine boli:“Hani ćeri lipa, nemoj to raditi od sebe! Biće i s tobom njekog hajra! Kad se najmanje budneš nadala, žarko sunce će te ugrijati! More biti da je Zulejha sve ovo izmislila? Znaš da joj ništa insan ne može virovati?“



Kadire još više zajeca, kuća se orila od njene goleme patnje i tiho je govorila: „Nemerem majko više ovo podnositi! Bolje da me ubijete, i skratite ove moje muke! Duša moja je pokidana, srce se umorilo, a pamet me haman napustila! Šta ću vaka na ovom dunjaluku? Što si me mila majko rodila, vako nesretnu?“
Zgrljapiše se jedna uz drugu i više nije bilo habera, samo nijemi pogledi i uzdasi utanjali su u sivilo stvarnosti.
Dok su bol i tuga razdirali nesretnu Kadiru, dotle je Zulejha brzim koracima grabila prema Zejnilovoj kući.
Ugledala je staru Ćamila koja je zastala i čekala na svoju drugu.
„Brzo si se nješto vratila? Da nisi po repu dobila? Pričaj, hajde požuri! Gori sve u meni!“ – siktala je radoznala Ćamila.“
„Hani rospijo jedna, haman mi duša ispala. Ugrijalo sa sviju strana i mozak mi haman provro. De prostri ispod ove lipe kakvu deku, da se malo rashladim i dođem sebi!“

Preznojena Zulejha nije ni dočekala deku, čučnu u travu i oslanjala se rukom na zemlju da ne bi pala od njekakve muke koja je prolazila njenim sićušnim i poganim tjelom i kojoj se crnilo ispred očiju.
U tom dođe Zuhra, najstarija Zejnilova sestra, raskrili šarenu deku i vrati se po ledenu vodu, da Zulejha povrati dušu.
Odahnu Zulejha kad se napila hčadne vode i dodade:“E, sade mogu sve ispričati kako je bilo! Samo bojim se da ću sebi naći velkog belaja ovom prljavom igrom! Sve sam nako prenila, kako si mi rekla Halime. Kadire je nama od njeke muke i čašu razbila i posikla se jadnica. Pogodilo je ko grom iz vedra neba. Rospijo jedna, vidila sam da još voli Zejnila! Ogrišit ćemo se samo da znaš!“
„Nije to tvoja briga Zulejha! Nek si ti njima očitala, pa neka se oni misle! Trebali su znati nama, da neće lahko proći sa Saćimom! Mnogi su šćeli mi nauditi, pa se okanili! Vidili jadnici da nejma rašta sa mnom borbu voditi!“ – pobjednički se naslađivala Saćime i dalje nestrpljivo čekale detalje.
„Kad sam sve kazala onako po tvome, Kadire pobigla u drugu sobu i vištenarke nije se ni pojavila. Sigurno dreči neđi po budžacima. A ja se nama digla, jer stara Halime je počela reziliti me na sav glas! A ja bome dimije u šake pa bježi, da koju ne dobijem iza ušiju! Eto, ja sam svoje odradila po tvom hatoru, a ti sada ispoštuj svoje, što si obećala!“
„Nikad Saćime nije slagala! Hajde Zuhra, ćeri lipa, donesi one najlipše čitne dimije i bluzu i podaj Zulejhi! Zaslužila je valja mriti i više da joj dam!“
Zulejha već u zraku stavljala je zarađenu hediju u vrećicu, popila fildžan vruće kahve i već pri zalasku sunca uputi se svojoj kući koju je ranom zorom napustila.

Usput dok se suton spušto na selo, vraćala se kući rospija Zulejha, zvirnjajući na sve strane i strahujući da ne sretne jadnog Zejnila koji pojma nejma o spletkama koje su mu iza leđa pravile njegova majka, sestre i rospija Zulejha…

Cenzura.ba

cenzura.ba
WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com