Srijeda, 28.10.2020

Ramzija Kanurić-Oraščanin: ” Lipi, moj Nazife, umirem, a umriti nemerem” !

Ramzija Kanurić-Oraščanin

Lipi, moj Nazife, umirem, a umriti nemerem!



Krupne kapi, hladne kiše, rominjale su kroz gustu, sivu maglu i završavale u mokroj bujici uskog pendžera zaklanjajući tako tužni pogled okaharite Ajše. Još joj u ušima ozvanjaju babine beside:
“Nemereš se, Ajša, udati za Nazifa!“, koje skameniše njeno krhko i drhtavo tijelo.
Stajala je dugo na jednom mjestu ko ukopana i nikoga nije čula ni vidila. Njedra i lišce su joj gorili ko žerava, a srce je ubrzano otkucavalo. Mrak joj je pado na mokre oči, pa onda se malo razdani i tako je sa glasnim uzdasima duše stišavala bol i tugu. Sjede na sećiju ispred samog pendžera i ostade gledeći u jednu tačku. Nije se pomjerala, a krupne suze su sustizale jedna drugu i klizile niz njeno crljeno lišce. Tamo, negdje u daljini, čula je njeki žamor koji je čas bijo tako blizu nje, a čas se gubijo u tami njenog pogleda…
Odjednom je trgnu isprekidani glas njene majke:
“Ćeri, Ajša, šta ti je? Šta to radiš od sebe? Kada povileniš onda ti nejma lika! Niđe onda nisi prespila! Proće i ovaj tvoj kahar, a suđeni nemere pobići! Saburi! Evo ti hladne vode pa se malo razaberi i dođi sebi!“, majčine tople beside još više rasplakaše Ajšu. Drečala je iz glasa ko godina. Ko da su joj svi pomrli.
Duboko izdahnu sav jad i čemer i pogladi mater tugom svojom:
“Ali, majko, ja volim Nazifa! Umriću, majko, ako mi zabranite! Ne mogu, majko, ni dihati, ni glediti, ni vako živiti!“, gledila je dalje ispred sebe dok se tuga slivala u svaki budžak.
„Hani, ćeri Ajša! More i babo prominiti se! Nije ni on od drvete, već od krvi i mesa! Noćas ću eglendisati sa njim!“, gladila je svoju ćer po kosi i ulivala joj nadu da posli kiše i sunce grije.
„Nevirujem, mati, da će babo popustiti! Znam ja dobro njega! Njegove zapovidi vajika važe…!“, kroz suze nastavila je Ajša.


Ostale sestre i brat su bili nimi, ko da nikada nisu ni haberili. Žao im bilo sestre, a nisu joj mogli ničim pomoći. Jer ljubav se nemere kupiti, niti prodati.
Tišina se prostirala po toploj sobi, koju najednom uznemiri škripa drveni sobni vrata i raskrili se babo, između dovrataka, izgledo je još ljući, sa smrknutim pogledom i stisnutim debelim usnama.
„Kakve su to suze, ćeri? Ajša, malo ćeš biti kaharli, a posli ćeš mi zafaljivati – što nisi otišla u onu sirotinju! Suđeni samo što nije hrupijo, a ima još vakta i zemana za tvoju udaju! Samo si postala, do kraja haman ne znaš ni nosa obrisati!“, gledijo je Bešir od jednog do drugog i završi na svojoj Đulsi iz koje je navirala huja, kojom bi mogla proždriti svoga krupnog Bešira.
„Hoću još nješto da ti kažem ćeri! Od sade više ti nejma ni na bunar, ni kod jaranica, nikuda nemereš ići dok ne bidnem siguran da ti više Nazif nije u glavi! Ja sam svoje reko!“, zaprijeti i sjede na sećiju koja se klimala pod njegovim teretom i zapovidi da mu skuhaju čaj od šipe.
Ajša se ufati za glavu i izleti iz kuhinje, ode u svoju sobu i zalupi vrata. Sklupča se u ćošku kreveta i pokri se sa ćebetom koje je bilo uredno složeno na početku kreveta. Glavu zavuče u hladno ćebe i u mraku sama sa sobom muku je vodila. Danas, posli ikindije, trebala se naći sa svojim Nazifom. Kako mu javiti? Kako mu tugu zamjeniti sa još većom tugom?“, pitanja se redala u umornoj Ajšinoj glavi, koja samo što joj nije pukla, a odgovori su bježali nad ovom tužnom sudbinom.
Hudnjica, nije osjećala ni glad, ni žeđ, ni volju da živi. Svi snovi su nestali u babinoj zapovidi da se kani Nazifa. Sve više se kupala u suzama, a hladnoća se uvlačila u njene sićušne kosti i poče da dršće ko prut. Nije se mogla smiriti, a lipo lišce njenog Nazifa je titralo ispod deke, u tamnom kutku njenih želja…
Još više je zaboli duša, taman kad je trebala biti na bunaru. Vrijeme je stalo, samo je oštra bol i tuga tutnjala njenim skrhanim tijelom. Nije imala želju da ustane, niti je ko zvao da se pridigne i dođe u kuhinju… Kiša je lila cjeli dan i nije se ništa radilo, pa su pustili Ajšu da se sama bori sa sobom.
U toj borbi, od koje se raspadala, nije ni primijetila da je sestra ušla u njenu sobu i donila joj sahan vrele čorbe, komad friškog somuna, čašu soka i spusti na mali stolić pored kreveta i još brže napusti sobu. Nije se Ajša ni osvrnula na hranu, već još dublje zagnjuri glavu u jastuk. Dugo je jecala…
Glava joj je pucala od njekakva silnog pritiska na mozak i nije bila sposobna ni misliti, niti se za nješto boriti… Predala se prvo sebi, zatim sudbini i babinim zapovidima. Za nju je vrijeme stalo, a napolju polahko se spušto mrak koji, potom, zagrli, od sunca napukli, drveni pendžer i malu sobu u kojoj je umirala ljubav u Ajšinim kaharli njedrima…
Gusta, tamna noć se mješala sa njenom stvarnošću, a umorni kapci se spustiše na uplakane joj oči. Zaspala je…
Kroz njenu glavu mješala se stvranost i košmar, kojih ne znade razaznati. Učini joj se da tihi glas njenog Nazifa dopire do njene spoznaje, ali dalje nastavi sama sa sobom… Ovaj put oslušnu daljinu i jasno je razazna glas svoga Nazifa, brzo skoči, otvori pendžer i nadviri se u mrklu noć.
„Ajša, evo me! Nisam mogo strpiti se da te ne vidim! Nisi danas došla! Plaho sam se sikiro za tebe!“
„Lipi, moj Nazife! Babo mi zabranijo da se udam za tebe! Umirem, a umirti nemerem!“, nješto je zaguši u grlu i nije mogla više ni jedne izustiti.
„Nješto sam osjetijo da je tako! Sinoć me tvoj babo cilu noć ispod oka mrko sejrijo! Ko da sam mu pobijo svu familiju! Šćeo sam nama otići, a bilo mi žavo tebe ostaviti!“, utihnuše i Nazifove beside u tami kišne jesenjske noći.
Tišina se umirila u njima… Javi se prvi Nazif:
“Ajša, moja lipa! Ja te volim, više od sebe! Nemerem brez tebe! Udaj se za mene? Hajmo nama kući mojoj!“, izgovori svoje želje i čeko je u tami da se pomoli Ajšin odgovor.


Ajša je zanimila i nije mogla ni jedne beside izustiti. Sve joj proleti u glavi; i babino ljuto lišce, i beside njegove kako rezili mater, i sestre koje će dobiti zbog nje, a opet na drugoj strani njen Nazif u tami koji čeka njenu odluku. U glavi joj tutnji i nikako da se pomakne sa mista…
Ponovijo je Nazif svoju molbu, koja se mješala sa dobošanjem kišnih kapi:
“Čekam Ajša! Hajde, budi moja! Nikada neću dati na tebe! Čuvaću te ko i sebe! Zajedno ćemo se boriti i sa imanjem i nejmanjem!“
Ajša nikako nije mogla preko usta prevaliti – da će se udati za njega.
Odjednom je obli njeka milina i beside su same izlazile:
“Hoću, Nazife! Udaću se za tebe! Neka nam je dragi Bog u pomoći!“
„Ajša, kako me obeseli! Evo, sav se tresem od njeke dragosti! Hajde, nama kroz pendžer, ja ću te dočekati!“
Ajši je tek sada došlo u glavu- šta je obećala. Ko da ovu odluku nije ona donila, već njeka druga Ajša u njoj. Nejma joj druge, nego se spremati i što brže bježati dok ih babo nije primjetijo i onda ništa od udaje.
Nađe neki šareni ceker i poče trpati u njega; nekoliko dimija, majica, marama, i unutarnjeg veša. Naleti na mirišljavi safun i njega stavi među haljine. Obuče one najlipše dimije u đuleve, bluzu i toplu vestu. Još jednom je prelazila očima po sobi, koja se krila u mraku, ali je dodirivala sve svoje stvari osjećajima u sebi. Nazif je već našo dugačku brklju, podboči prozor i čeko je svoju Ajšu.
Prvo mu tiho spusti ceker, a zatim se i ona lagahno, korak po korak, spuštala niz kvrgavu brklju. Taman kad je bila pri dnu, pruži joj Nazif ruku i pomognu joj da se spusti na zemlju.
„Lipa, moja, Ajša! Od sade si samo moja! Ne boj se ničega! Ja sam tu da te čuvam i pazim! Uze ceker u jednu ruku, a drugom je držo ruku svoje Ajše i zajedno napraviše prve korake svoga zajedničkog života, bježeći u mrklu noć uskim puteljkom pema Nazifovoj kući. Tišina i drhtava tijela Nazifa i Ajše prigrliše budućnost klizavim koracima mokre staze koja ih je vodila u nepovrat…

Cenzura.ba

cenzura.ba
WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com