Tajne bihaćkih vazdušnih talasa (iz Aeromagazina br. 14)

Kada sam osvojio taj dijamant, odmah sam počeo da razmišljam o drugom. Trebalo je osvojiti visinu veću od 5.000 m iznad tačke otkačinjanja. Još pre nekoliko godina naši meteorolozi, a u isto vreme i jedriličari, Emil Krstić i Petar Bugarski, saznali su, da se u Severnoj Americi u pustinji Sijera Nevada mogu postići visine od preko 10.000 metara leteći jedrilicom na tzv. vazdušnim talasima. Američka jedriličarka i meteorolog Betsi Vudvard je u Vršcu u jedriličarskom centru održala predavanje i objasnila o kakvoj se meteorološkoj pojavi radi. Naši meteorolozi su shvatili, da se takve pojave dešavaju i kod nas u Jugoslaviji i to u rejonu grada Bihaća. Vazduhoplovni savez Jugoslavije je odmah organizovao ispitivanje tih talasa u Bihaću, pa je zagrebački jedriličar Dragan Malčević ubrzo postavio državni rekord sa preko 8.000 metara visine. Do 1958. godine sam nekoliko puta bio u Bihaću i pokušavao da osvojim neku “dobru” visinu. Bilo je teško pogoditi, kada će nastupiti odgovarajuća meteo-situacija, u kojoj se pojavljuje “stojeći vazdušni talas”. Kada se u đenovskom zalivu pojavi vazdušna depresija, tada se usled Koriolisove sile zavrti vazdušna masa i preko dinarskih planina počne da duva jugozapadni vetar zvani »jugo«. Tada se u Bihaću pojavljuje stojeći vazdušni talas, na čijem se vrhu pojavljuje oblak – altokumulus lentikularis.

I drugi dijamant u ruci

Jedne decembarske večeri se prošetah do aerokluba da vidim ima li nešto novo, kad mi u klubu rekoše, da je danas pre podne jedna grupa jedriličara iz Beograda odletela za Bihać sa dva aviona i dve jedrilice, a da mene o tome nisu mogli da obaveste, jer su žurili. Istog momenta sam odjurio na železničku stanicu i uhvatio voz za Bihać. Kartu sam kupio u vozu i celu noć gledao kroz prozor, ne bih li procenio meteo-situaciju. Kad je voz krenuo iz Bosanske Krupe, taman je počelo da sviće i ja ugledah ogromni lentikularis, dok je ispod njega jedna Vaja sve više i više hvatala visinu. Ubrzo voz stiže u Bihać. Izleteo sam iz njega, ali je trebalo što pre stići do aerodroma. Fijakeristi čekaju mušterije do grada. Upitah, koliko bi koštalo do aerodroma. Rekoše 50 dinara. Seo sam u fijaker i čekao. Fijakerista neće da krene, dok ne napuni fijaker. Već sam bio nervozan. Ponudih mu novca kao da je pun fijaker i odmah mu dadoh 200 dinara, s tim da vozi što je moguće brže. Kao u kaubojskom filmu projurismo kroz centar Bihaća i u trku stigosmo na aerodrom. Vaja, koju sam iz voza video, već sleće. Moj drugar Vasilije Stepanović je bio na 5.500 metara. Izvukli smo barograf da uzmemo traku na kojoj je ta visina upisana, ali …razočarenje. Vasa je u žurbi zaboravio da uključi barograf i pusti ga u rad. Rukovodilac letenja reče meni da brzo uskočim u jedrilicu i što je moguće pre pokušam da dostignem visinu za dijamant i što pre sletim, kako bi Vasa ponovno pokušao da osvoji visinu. Uključih barograf i aerozaprega polete. Zapazio sam fijakeristu kako posmatra letenje. Vukao me je avion FI-156 Storch (Roda). Turbulencija je bila nezamisliva, gore-dole +/-10 m/s. Sa desetak metara visine cela aerozaprega izlete na 200 metara, a zatim odmah pade na 10, pa u sledečim sekundama ponovno ode na 200 metara. Bio je to let kroz takozvani »potop« sa neprijatnom tutnjavom drvenog krila, presvučenog platnom, poput doboša i uz škripu i lupu metalnih okova. Otkačio sam Vaju na 200 metara, jer je bilo teško pratiti avion u aerozaprezi. Trebalo je u takvoj turbulenciji naći usponsku struju i održati se u njoj. Kazaljke instrumenata kao da su poludele. Jugozapadni vetar je duvao vrlo jako preko planine Plješevice. Kad sam po toj turbulenciji stigao na 1.600 metara, odjednom se sva turbulencija potpuno umirila, kazaljka variometra se učvrstila na 3 m/s penjanja, a jedino je visinomer pokazivao sve veću i veću visinu. Kad sam dostigao visinu od 3.500 metara, na lice sam stavio masku za kiseonik, uključio kiseonik i počeo da ga udišem kroz masku. Ubrzo stigoh na 5.300 metara. S obzirom da sam otkačio jedrilicu na 200 metara, postigao sam više od 5.000 metara efektivne visine. Drugi dijamant je bio osvojen. Izvukao sam aerodinamičke kočnice i jedrilicu usmerio ka zemlji. Morao sam opet da prođem kroz sloj turbulencije i posle 52 minuta leta lagano sleteo na sportski aerodrom u Bihaću. Iz barografa smo izvukli traku, na kojoj je bila upisana dostignuta visina. Ubrzo posle mog sletanja vetar je stao, vazdušni talas je nestao i počela je da pada kiša.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *