I kada nam prođe ova zima, u kojoj sanjamo ljeto, onda ćemo priželjkivati zlatnu jesen punu smokava i slatkog grožđa. A dok smo još u zimi, pročitajmo dijelove odlomka prethodne knjige 💙.

Poče ledena kiša. Pogledah u nebo, olovno, sivobijelo, samo ponegdje plavičasto. Gurkaju se kišne kapi i od te strašne hladnoće, pretvaraju u prelijepe bijele pahuljice… propadaju, zastanu i opet zalepršaju. A ona ni jedna ista nije, sve različite, jedinstvene i neponovljive. Tako je i u Božijoj bašti, niko isti nije. I dobro je da je tako, učimo jedni od drugih…. o dobroti, časnom životu, lošim ljudima, kako ispraviti greške i jednom sa svojim djelima u onom pohabanom koferu krenuti ka horizontu.
Kad naiđem na smrznutu lokvu, skakućem po njoj držeći se za maminu ruku, najveći oslonac svakog od nas. Zima se poigrala sa svakom lokvom i ledom, niti jedna ista nije. Smrznute ornamentike pune tajanstvenih zvjezdica, linija, sivogolubije boje koliko hoćeš. “Dobro je da i jedan led pukne pod tobom, nalik si na golubije pero. Opet slabo jedeš, a tata ti je donio i pastrme koju voliš“, korila me mama i ujedno se na mene smiješila.
Otresam rukom iglice inja što se uhvatiše po pletenoj, zelenoj rukavici i sama sebi kažem kako je mama u pravu. Jutros sam na ruci nacrtala sat, a tamnoplavom bojicom na prstu lijep prsten sa roza kamenom. Sat sam obojila žutom i crnom bojicom i kazaljke. Pa ode u goste, moram se nakititi. Poklopile se kazaljke, tačno u podne. Ne suzdržavam se od svoje živahnosti; skačem i dalje, i dvjema nogama istovremeno cupkam po ledu. U tom će ona: “Budeš li tako skakala, nećemo stići do predveče!“ Nižu se jedna do druge male kućice. Prozori ušuškani jastučićima, iz dimnjaka kulja dim, onaj nemirni, povije se pa ispravi, pa ga nema i opet ponavlja svoj ples. Vjetar mu diktira kako. Na ulazima i malim drvenim terasicama u sepetima složena drva za taj dan. Koke hodaju po dvorištima. Pojedine stoje na jednoj nozi, hladno im, promijene drugu i tako dok ih maca ne zaganja. Ona se igra, a one ko blente letaju. Zakoče, pa je iskosa gledaju. Bunari utopljeni, ponjavom ili dekom pokriveni. Noću izledaju ko prividovi. Nedaleko od nas u pomrčini zjapi Spomen-česma, podignuta nakon NOB-e, žrtvama fašističkog terora, s koje i danas mnogi Leptihorci nose vodu. Ali ih većine više nema. Dođosmo blizu prijine kuće. Mama priđe i otvori kiš na drvenim vratima. Putić do kuće polako se spuštao naniže. Dva basamka pokrivena ponjavom, lijepom i čistom. Na gumi rastegnuto platno, a stalažica na ulazu desno. Metla i mišafl oduspravljeni uza zid kraj kojeg vire i nekakve cipeletine. Pokuca mama na vrata, otvoriše se i ukaza se mala žena, haman moje visine. „A ko to meni ide, Razoooo, bujrum bujrum! Ne skidajte se tu, evo ovdje u predsoblju. Čiste su cipele, sve je mrzlo. Hajte, hajte.” Progura se ona pored nas i otvori vrata kuhinje. Udari toplota po našim ozeblim obrazima. Mala sobica puna ljubavi i bosanskog života. A u njoj ko kraljica, moja draga Šećira. Popričaše ona i mama, a ona onda ustade i poče praviti kafu. Na kraju već skoro užarenog fijakera voda sa cikorijom kipi. Mlijeko vrelo, kajmak se zažutio i zakorio od ukuhavanja. Sve ona to poreda po mangali i nastaviše sa pričom. I meni kafa, odozgo puno kajmaka koji od težine odmah pade na dno fildžana. Mali žuti kružići masnoće se gurkaju i lelujaju, popila sam je odmah i dvije kocke pečenog šećera. Onako ozebla ščućurih se pored mame i zaspah.
Ne znam koliko sam spavala. Prenuh se i osjetih pleteni jelek na sebi. Onako još snena, ležeći sam posmatrala sobu. Dojmila mi se kuhinjska stalaža, ne previsoka, s puno, gusto poredanih polica. Na svakoj od njih masni papir, ispod kojeg je virilo heklanje sa uštirkanim trokutićima i uredno ispeglanim. Nekoliko šerpica, dva lonca, nekoliko limenih sahana i nekoliko maštrafa stajalo je na toj stalaži. Oduspravljene dvije tepsije pored stalaže nagnute na zid. Falilo je tu svašta, svakodnevnica tog vremena. Sijalica na dugoj pantljici drijemala je u toj maloj sobici, maloj, ali života punoj. Na prozoru krem stora. Na dovratku ekserić na kome je na crvenoj pantljici od vune visio mali ključić. Zapazih na stolu tanjir sa pekmezačom, uf sad ću je pojesti. Baš onakva kakvu volim, tamnobordo sa izgorjelim krajevima. Neka, hrskava je i slatka…

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.