Kraljica i rob
Htijenja što čeznom posuli su pute
Vješto su se krili šapatima tajnim
Okićeni čarom duše koja ćuti
Potisnuta trenom a tako beskrajnim
Ti hoćeš da klečiš na koljena padaš
I želja da moliš crnu otrovnicu
I da jedan povik izbrisan što osta
Vječito očita kajanje na licu
I otrov bi s’mojih usana,da piješ
Uzdasi da ječe ko ranjena,srna
Da zelene oči stope se sa mojim
Da robuješ ženi što je mamba crna
I ne sudi Kraljici u mislima tajno
Ponizno i čedno bićeš ratnik pravi
Ispijaćeš otrov što do srca seže
Samo tako bićeš rob moje ljubavi
Nermina Adzovic Mustagrudic
