BIO JE TO TEŽAK VAKAT, KUĆE SE PRAVILE, AL’ BILO I NAFAKE…
Evo pomalo tužna priča, o starom šparetu, marke “FIJAKER”. Oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Vaš Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija…peta priča…
ŠLIPERI I STARI ŠPORET„FIJAKER“
Ciča zima. Sjedim na sećiji i gledam kroz pendžer.
U novu
kuću još nismo uselili, mati veli komšinici Hasanovci, ako Bog da, na proliće ćemo i mi useliti, evo šparamo za stolariju. Znam da je stari stavio nekakvu grubu i još na nju finu nabacu, to valjda tako mora, zbog vlage. Cigla je „puna“, ta je najbolja, ma, more bit’ trista godina. Nedjelja je i ne ide se u školu. Stara rasprtila snijeg sve do pola mahale. Vidim da je nasikirana i da se nekim doziva i viče da je eto nama, samo da ostavi lopatu, jer starog nema iz službe već nekoliko dana. Odleti stara preko Vrbika u Ložionu. Vidim je u daljini da ulazi tamo u Vuču vozova.
Nema je, pa je nema. Odužilo se brete mili, a ja vazdan
izvirivam ispod onih malih, heklanih zarova na pendžerima,
hoćel’ se pojaviti. Ložim vatru, jer mi je rekla da pripazim da se
ne ugasi i na kruh dok „ne nadođe“. Vidim ja da ima još samo
dva komada drveta, sve smo položili. Ma, guta ova drva, ovaj
šporet „fijaker“ k’o lud, milina je njega slušati kad gori, tutnja,
al’ jesi li prest’o, ima da se smrzneš, k’o neka stvar, pogotovo
što je ova stara, mala kućica od šljake (leš) napravljena, na
brzaka. Za nekoliko dana stari i jarani je napravili, da ne
budemo pod kirijom, jer nije se moglo. Sjećam se stari donosio
sa jaranima u „tragačama“ šljaku, a mi ovamo ručno miješali.
Sa jedne strane mi i stara, sa druge stari i miješaj lopatama, a ja
najmanji zaliv’o vodom, jer nije bilo ‘lektrike i ovih novi’
mješalica. Al’ ipak je nama u toj kućici sa predsobljem i
jednom sobom bilo li’po…Moje razmišljanje prekinu mati koja
uleti u kuću i onako sama sa sobom priča:
– Naletio ti otac na nekakav nanos sniga i ne mogu
nikuda, evo sad javili iz njekakve Sunje, da se pošalje
druga parnjača i „manevra“, pa odoše da ih izvuču, ako
Bog da, biće to sve u redu, samo nek’ on nama dođe živ
i zdrav, a pitala sam otpravnika da ne znam šta ću,
nejmam drva, onaj nas smrad nasamario što je obeć’o
doćerati, a dali smo mu kaparu i vide sad belaja, nemamo ni klipe, a otpravnik
mi rek’o da prećeramo sebi koji stari šliper, dok Ibrahim
ne dođe, pa ćemo tako i uraditi.
Ništa ne zborim, samo ćutim, tad i buraz dođe, valjda bio u
mahali sa rajom i mati mu nama veli da izvadi iz konobe one
sanke, i da idemo dok se nije smrklo po šliper, pa ćemo ga
ispilati ovdje nama pred vratima, ručnom pilom. Krećemo
nama, ja vučem sanke, ma to su bile one lingure, koje je otac
sklepo od ostataka fosne, k’o biva, da imamo i mi nekakve
sanke i već smo kod šlipera i utovaramo. A, jes’ težak jeb’o
svoju tromajku, ma, mi bili nejački, a mati rahmetli, sad bi se
to reklo legenda, zavrnu rukave, odvi maramu, njena duga kosa
pade preko leđa, a te oči, te oči plave k’o dva mora, samo nas
pomilovaše pogledom i tiho prozbori:
– Djeco moja, pomakni te se, sama ću, da vas ne učepi.
Ode ona na jednu stranu, nabaci na lingure, pa na drugu stranu
i nabaci i natu stranu lingura, kanafom omota šliper i sanke, da
nam niz brinu ne odleti u Vrbik i pod led, i mi krenusmo kući,
kroz onaj cilac snijeg. Kod kuće nama vadimo pilu, a u njoj
dva metra, ona za građu, ja i buraz sa jedne strane, mati sa
druge, a pila brete k’o zmaj, ma pila, ko kroz maslo. Mati uze
sikiru i sve to na brzaka izmalja, i trišća nacipuka i svi radosni
ulećemo u kuću. Ima drva, bar za dva dana…Vatra se već
ugasila, a kruh se izlio iz one posude po stolu, niđe ga.
– Ma, nema veze, sad ću ja nama kljukušu zamutiti, na
brzaka i ode stara do sanduka sa brašnom, otvori ga i
nasta tišina.
Ćutimo, niko ni mukajet. Gledam u njeno lice i ugledah kako
kliznuše dvije suze, k’o dvije ledenice.
– Mati, šta je bolan?
– Nije ništa…Opet nasta tišina…Ustajemo ja i brat i
nadvirivamo se na onaj sanduk, a ono brašna, samo
more bit’ za kljukušu.
– De, ne sikiraj se bolan, sutra će stari doći, eto dnevnica
i biće brašna. Kroz suze i ona se nasmija i prozbori:
– Jes’ vala i to je što kažete.
Naložili mi vatru, a fijaker tutnja, a kako gori šliper, brete mili,
kljukuša za pet minuta gotova, a domaće maslo od majke sa
Izačića, ma u slast smo je pojeli.
Legli smo spavati, ja kao i obično nisam imao gdje, jer smo
imali jedan krevet, mati poreda tri štokrle i na njih madrac, pa
tako proširi krevet, pokrijem se želježničkom bundom i svi smo
rahat. Jutro osvanulo, stara tamam pristavila sebi kahvu, kad
odjednom ciknu…
– Djeco ustajte, evo starog i nešto goni sa sobom.
Mi skočismo, kad stari prti napadali snijeg i vuče dvi’ ovce sa
sobom i viče niz avliju:
– Jeste li mi živi, da se niste smrznuli?
– Evo ja usput uz’o ove dvi’ ovce, pa da imamo mesa za
zime i pastrme.
A, te radosti, mati leti bosa, obuva nazuvače, ljubi se sa starim,
a i mi.
Kad je stari popio kahvu i popušio nekoliko cigara, zakl’o je ovce, oder’o i pripremio za „pantru“ da se suše. Nešto mesa je mati ostavila, da imamo za jesti, a i veli da će sutra napraviti dobru čorbu sa ovčijim mesom, pa da se dobro najedemo…
Sutradan je stari, nama na sabahu, oš’o ganjati onog čo’eka za drva, što smo mu dali kaparu, a njega nije bilo niđe. Neđe oko podne, doćero je puna kola drva, koja su vukla dva prelijepa „zekana“, 
Eh…bio je to fin vakat i zeman, ništa se niije imalo, a sve se imalo
