DRVA ZA PENZIONERE JOŠ NISU STIGLA, IAKO JE VAKAT DA DOĐU…EVO PRIČA, KAKO JE TO NEKAD BILO…
Priče iz naših avlija 2… peta priča…
DOŠLA DRVA
Bliži se kraj ljeta. Svaki dan očekujemo da nam stignu drva, što je stari kupio preko Sindikata željeznice. Kad god on ode u službu, na onu parnu lokomotivu, staroj veli da pripazi i da vazdan neko mora biti u kući, jer su krenula drva. Kontam, kako to mogu krenuti drva, al’ ne pitam ni starog ni mater. Znam da su tad obadvoje „nahoroziti“, i da se nama moraju ispilati i pocijepati, a kad malo ostanu na zraku i ubaciti u konobu. Stari je pis’o pet metara i tonu uglja, i to nam bude taman do iduće godine i ne moramo šparati. Ugalj je dobar da drži vatru i uvijek ima žere ujutro u šporetu kad ustanemo. Rek’o nam je, da ako on nije u kući, da mati dobro pregleda drva i da nam ne podvale oni’ gnjili ili ukradu koju metru, pa ne bude onda pet metara. Taj dan je mati o’šla u komšiluk na kahvu i mene ostavila da dežuram. Ja pod našom žalosnom i vrbom, sjedim i ubijam dosadu. Čitam roman „Alan Ford“. Jarani mi rekli da je to sad hit roman i da ga svi redom čitaju. Listam redom roman i baš mi je dobar. Glavni likovi su nekakav Broj Jedan, pa Alan Ford, Grunf, Jeremija, koji je vazdan nešto bolestan, Bob Rok, Sir Oliver, pa ćuko Nosonja i da viš’ ne nabrajam, al’ sve u svemu baš smiješan roman, pun gege i šege. Ja stig’o sa čitanjem negdje na pola romana kad čujem graju na našem prašnjavom putu kroz mahalu. Prvi komšija do nas viče:
– Majstore, za koga si doćer’o drva, ima l’ mene na spisku?
– Kako se zoveš?
Komšija mu odgovori, a on sjedi u onoj kabini i dere se da komšo čuje:
– E, tebe nema, đe stanuje ovaj Ibrahim?
– On je prvi po spisku, ima pet metara…
– Evo ga nama do mene, haj’ samo produži, eno mu malog u avliji, a on je u službi, de zavedi kamion punim lijevim da lakše uđeš u avliju, dok mali otvori kapiju i de pripazi da mu ne satareš tarabe, nedavno je zagradio.
– Ma ne sikirijaj se. Sutra ja jope gonim drva za vašu mahalu, pa sam tebe stavio na spisak, bićeš prvi, ne beri brigu.
– E, pa svaka čast, haj’ života ti doćeraj ih, tamam sam slobodan, jer sam iz noćne, pa da to sredim.
Ja brzo skočim sa skemlije, ostavim roman, izletim do kapije, otvorim kapiju i ‘nako mu samo mahnem rukom i pokažem da idem po mater u komšiluk, dok on, što se kaže zavede kamion. Vjerujem da je skont’o, jer mi je mahn’o rukom, a ja prašim po mater. ‘Nako zadihan stižem kod komšinice i na prekide govorim materi, koja je baš izlazila i obuvala nazuvače…
– Ma-ma stiigllaaa nam drrvaaaaa…
– Vidila sam kroz pendžer, hani, šta si se prep’o.
– Ma nisam, haj’ ti pohiti, znaš šta je stari rek’o
– Sve znam, haj’ ispred mene, eto i mene.
Mi tamam pred avliju, a majstor sa kamionom ulazi polako u rikverc, pazeći da ne zakači direk što drži ogradu. Sa njim u kamionu je bio još jedan čo’ek, višeg rasta, i široki leđa. Koliko vidim, ima garant metar preko leđa. Baš ljudeskara. On je izaš’o iz kamiona i navodi šofera vičući mu:
– De malo li’vo, zavedi još malo, e sad polako…haj’ sad malo desno, e dobro je vozi sad…
Odjednom je dig’o ruku k’o milicajac, vičući da stane i gasi kamion. Taj kamion nije bio velik’ k’o sad ovi kamioni. Bio je ‘nako omaleni, veli šofer da na njega more stati samo deset metara drva i više ni klipa, ako bi pretrp’o, nama bi mu pukla nekakva osovina ili nisam dobro čuo, je l’ reče polu osovina, a spominj’o je i nekakav kardan. Šta mu to dođe nisam znao, al’ nisam ni pit’o. Važno je da su nama stigla drva. Onaj vel’ki čo’ek, kad je stao kamion, nama se uzvera na njega i upita odozgo sa kamiona:
– Nevista, đe da bacam drva, je l’ na ovu stranu?
– More ovdje, samo nemoj da padne koji trupac u cvi’tnjak, pa da mi satare ruže, ove gorgine…odgovori stara, iako ‘nako nevoljno jer sam znao da nije voljela da je zovu nevista. Ona je vazdan govorila da se zna kome je ona nevista, i da nije ona svakom. Ljudeskara samo klimnu glavom u znak odobravanja, i ko biva da je sve razumio, al’ znam da nije im’o pojma šta su gorgine, koje je stara spomenula, nego nama ti poče bacati drva odozgo sa kamiona.
– Hej’ šofer, nemoj da bude manje drva, i da mi kojim slučajem podvališ gnjili, nama ću ih vratiti.
– A, ne boj se sestro draga, vidiš da su k’o putar, sve sama bukovina, juče usi’čena, ne beri brigu, kad završimo, ovaj momak će još uhrpati pa ćemo izmiriti, ne more biti manje nikako, samo more biti više. Drva su baš friška. Eh, ima ona stara, da ne si’če drvo, il’ šumu, onaj koji je sadio, nego njegova djeca, il’ unučad.
– Ne bojim se ja, neg’ me strah, a na kraju krajeva ja to plaćam. Dok ovaj tvoj radnik izbaca drva, ja ode pristaviti kahvu pa da popijete i malo odmorite, a moj sin će nazoriti i vas i drva ha ha ha.
Stara ode u kuću, a pošto je meni naredila da pratim radove, ja nama ‘nako k’o biva važan, pitam šofera, koji se naslonio na točak od kamiona i puši cigaru…
– Kako ti ono čiko reče, da more biti samo više drva od pet metara, a maloprije si rek’o da više od deset metara i ni klipe ne moreš voziti. Onda ako nama istovariš više, ovi drugi će imati manje, kad im odvezeš…Šofer se iznenadi pitanjem, pa mu haman cigara ispade iz ruke.
– Ti mali k’o neki direktor šumarije, prepade me. Ma, to se tako kaže sinko, nemoj se sikirati, sve će biti u redu, znam ja da su ovo sve ovdje radnici, i da jedva kraj s’ krajom spoje, a zima je duga, treba izdurati sa drvima.
– Dobro si to rek’o čiko, baš smo se istrošili. Stari nam je neki dan sve mor’o kupiti za školu, a sad moram i cikular platiti. Mati kaže, da ni sama ne zna kako ćemo izdurati.
– Znam sinko i ja imam dvoje djece, i hrndam sa ovim starim kamionom po cijeli dan da zaradim platu. Valjda nam tako pao grah. Nadam se da će biti bolje.
Dok smo ja i šofer pričali, onaj gorostas je već istovario drva i poč’o ih slagati, a i mati ide iz stare kuće i na tacni nosi kahvenjake i onaj naš servis za rakiju i dva čokalja.
– Evo momci kahve, a i morete po jednu rakiju popiti. Vidim složili ste i drva, pa majstore, hoćemo li izmjeriti. Ja od oka vidim da je to u redu, šta veliš ti?
– Evo ja imam metar drugarice, ne smije da fali ni jedna metra.
Uz’o šofer onaj tesarski metar pa mjeri u visinu, pa po dužini i nešto mrda glavom, pa će onom vel’kom…
– Haj’ popni se gore i de baci još koju metru, k’o da mi malo fali.
Onaj velkački se u dva skoka uspe na kamion i pofrndelja nekoliko metri, a šofer će staroj:
– Evo sad je pet metara i more bit’ i nešto više drugarice, jeste li zadovoljni?
– Jesam, kako nisam, haj´mo sad popiti kahvu tamo pod grožđem, a ima i dobre rakije da saperete prašinu.
– Baš sam za kahvu…reče šofer.
– I ja sam za kahvu, al’ i za rakiju, baš sam sust’o…reče onaj vel’ki.
Mati je nasula kahvu u fildžane, i svakom po jedan čokalj rakije. Majstor i onaj vel’ki čo’ek zapalili po cigaru, ja sjeo na skemliju, kad eto i mog starijeg brata ulazi u avliju.
– O mašallah, stigla drva, sad će radna akcija.
– I hoće, ima da sva poci’paš kad se ispilaju, jer te nema po’ dana u kući…reče stara.
– Bio sam na njivama igrali lopte.
– Dacu ja tebi loptu, al’ malo kasnije…mati ko biva ljutito, mu odbrusi, a mene naduo smijeh, a bilo mi i drago, jer sam vidio da se prep’o.
On se skljukušio i samo me šica očima, a ja mu se izrugivam, jer znam da mi ne more sad ništa…
Majstor i njegov pomoćnik su popili kahvu i po rakiju, sjeli u svoj stari kamion i polako izašli iz avlije. Čim su oni izašli iz avlije, mati će starijem burazu:
– Hajder uzmi od starog kotač i pravac tamo kod Karbegovića mlinova vidi ima l’ cikular, ako nejma tamo vidi kod „Jadrana“ i nek’ nama dođe da se pilaju drva. Ostavila sam ja pare za pilanje. Nemoj da zvrndaš okolo neg’ nama kući.
– Dobro, ode ja nama.
– Nemoj da brzo voziš pa da padneš, i da se satareš il’ kotač razvališ. Vozi polako, more biti milicije, pa da ti uzmu ventilje, ko će onda starom na oči.
– Voziću polako, nemoj se sikirati.
Ode buraz kotačem po cikular, mati unese kafenjake, a ja osta u avliji pod grožđem i gledam u ova naša drva što su samo stigla i sjeti se našeg Crljenog, kako nas je obranio od poskoka. Na žalost njega više poodavno nema, al’ ga se uvijek sjetim kad dođu drva. Bio je to pravi hore, nigdje ga takvog nije bilo, nit će ga biti…Crljeni je taj dan sačuv’o našu familiju…U tom razmišljanju, čujem kako nešto brekće niz mahalu i izletim na ogradu i vidim kako ide cikular i kako se buraz drži za jedan direk od cikulara i tako vozi kotač.
– De ne radi to, vi’ćete mati, pa si onda nagrabusio…derem se ja na njega, a on se nama pusti i siđe sa kotača.
– Pa kako ti prije dođe?
– Sreo ja njih usput, veli ovaj stari, što je njegov cikular, da zna da su krenula drva za želježničare u našoj mahali, pa nama poš’o ‘vamo.
– A, kako misliš krenula, kako drva mogu krenuti?
– De ćuti, ti nejmaš pojma ni o čemu, tako se samo kaže, majstore vozi nama kroz kapiju i parkiraj pored drva, sad će naša mati izaći.
Stari što sjedi za volanom ništa ne haberi, nego samo prođe kroz kapiju i poče parkirati pored drva. Sa njim je bio još jedan mladić u izderanoj parhetnoj košulji, sav umrljan od kolomasti i sa plavim ‘lačama, nešto sličnim onima iz HTZ-a, što su se kupovale za rad. Onaj cikular brekće, dimi i sav se trese, dok staje. Iskaču iz njega obadvojica, k’o pod komandu, što se kaže i nama počeše vaditi nekakvu dugu traku. Ovaj što je vozio bio pomalehan i dosta pogrbljen čo’ek, sa velikim šakama i prodornim pogledom. Namještaju oni tu dugačku traku koja ide tamo haman od onog sjedala i gdje se nalazi motor i ‘vamo đe dođe cikular. Kasnije nam je rek’o onaj mladić da je to najbolji cikular u čaršiji i da je to brodski motor. Kontam kako je to ovaj stari čo’ek sve dobro smislio i napravio k’o auto u kojem se vozi i još cikular, pa zaradi sebi para. Staviše oni tu dugačku, debelu traku, nekako zavrtiše istu, kad ono poče i da se okreće i cikular i onaj nož što se pilaju drva. Taman tad je i stara izašla i malo se iskučila u cvi’tnjak sa ovim starim, sigurno da se dogovore za cijenu, a ovaj mladić namaza onu ploču sa nekakvom crnom tečnosti i poče pilati. Pila onaj nož, ma ko da ide kroz maslo. Čim se je dogovorio oko cijene, stari priđe i on nastavi pilati, a momak samo dodaje. Vidi se da je vičniji od malog, i ne prođe more biti ni po’sahata oni drva ispilaše, mati plati, a oni odoše dalje niz mahalu. Dok su pilali, ja se sjeti, kako mi je stari jednom prič´o, da su nekad ljudi koji su se bavili sa tim, nosili na sebi „magarac“ i pilu i pilali ljudima ručno. Koja li je to bila patnja. Vjerujem da im je za pet metara trebalo nekoliko dana da ih ispilaju. A taj magarac, za ove mlađe, je od drvenih letava i služio je da se na njega stavi trupac to jes´metru, pa se lakše pila…
Čim je sutradan svanulo, mene probudi ci’panje drva. Vidim buraz još spava, a ja zavirim kroz zarove i vidim mati već isci’pala preko metar drva. Budim buraza, umivamo se i izlećemo na van.
– Što nas nisi mati budila, da zajedno izađemo.
– Neka, ja ću polako, kol’ko stignem do ručka, vas dvojica uzmite one male si’kire i ova sitnija drva ci’pajte.
Nama smo mi iz konobe donijeli si’kire, koje je stari neki dan „poklep’o“ kod kovača, pa su sad k’o britke sablje. Bar je on tako nam rek’o.
– Pazite da se ne posi’čete, si’kire su poklepane i naoštrene.
– Znamo mati, rek’o nam je stari…
Ci’pali smo drva cijeli dan i nismo uspjeli sve satrati. Ostalo nam još nešto malo šuljaka, koje ćemo, kako mati reče, ostaviti starom da isci’pa. Drva smo razbacali po avliji, da se malo osuše, da ne bi polisila u konobi. Pomeli smo avliju, pokupili piljevinu i još nam je ostalo da ih unesemo kad se malo suhnu, pa onda dolazi ugalj na red. Ugalj se lako sredi, za to nema problema. Vozimo ga u tačkama i u staroj limenoj banji i samo istovaramo u konobu.
Eto baš mi sad na pamet dođe jedna anegdota što mi je prič’o za ugalj moj dido. Veli kako je jednom, neki njegov jaran koji je im’o dobre konje i bio kiridžija vozio nekom doktoru ugalj u staru bolnicu. On doćer’o ugalj i pit’o na onoj prijavnici đe se nalazi taj čo’ek što je kupio ugalj a oni mu rekli da je to doktor i da ide pravo u ambulantu. Kren’o on nama unutra, a narod se pobunio, pa ga vratili na kraj reda. Ček’o on po dana i kad je doš’o na red, pokuca, a ono sa druge strane…
– Slobodno…
– Gospon doktore, ja do’šo…
– Pa vidim da si doš’o, nisam slijep, skini se…veli doktor ne dižući glavu i nešto nastavi pisati.
– Kako to, što ću se skidati?
– Ovdje sam ja doktor, nisi ti i de požuri, nisi mi jedini.
Jadni čo’ek se poče skidati…Skida kožun, ‘lače, košulju, odložio kandžiju, stoji i čeka.
– I de mi reci sad šta te boli…podiže doktor glavu i prstom mu pokaza da sjede na stolicu
– Doktore ne boli me ništa, ja, ovaj…
– Kako te ne boli ništa, a doš’o si kod doktora?
– Ja sam gospon doktore doćer’o ugalj.
– Kakav ugalj, je l’ ti mene praviš benastim ovdje.
– Ma, jok doktore, to sam za vas doćer’o, nemoj da se sikirate, sve ću ja srediti, samo recite đe da istovarim…
Doktor se malo presabr’o i sve skont’o i rek’o gdje da istovari ugalj….
Eto, ja malo odužio, al’ nekad i kad su nam drva dolazila bilo je lijepo i zanimljivo…
Oni koji žele da kupe moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inbox. Vaš Dževad Harbaš